10.08.2010.

Komentirajući na press-konferenciji u Beču vojnu akciju hrvatske države u bivšoj srpskoj krajini jedan član Hrvatskog helšinskog odbora rekao je da je ta akcija s pravnog stajališta potpuno u redu, ali da ona ujedno predstavlja moralni disaster.

Njegove riječi najbolje su opisale odnos koji većina vanjskih promatrača ima prema vojnoj reintegraciji donedavno okupiranih dijelova RH. Nitko naime ozbiljno ne osporava pravo Hrvatske da ostvari suverenitet nad cjelokupnim svojim područjem, ali gotovo svatko dovodi u pitanje moralni karakter te akcije. Slike hrvatskih vojnika koji se u Kninu ni pred kamerama stranih televizija ne ustežu od otvorene pljačke, nizovi do temelja spaljenih srpskih kuća i naposljetku scene masovnog egzodusa Srba, više su od usputne mrlje na blistavoj vojnoj pobjedi. Taj dojam ne mijenja ni činjenica da hrvatska politička scena, najveći dio hrvatske javnosti i najvjerojatnije gotovo sve ono što u RH sebe dade nazivati pučanstvom ne vidi nikakav moralni problem u vojnom zaposjedanju krajine. Prihvatiti taj stav značilo bi pristati na logiku onog slijepca koji misli da ne vidi svijet oko sebe zato što je ovaj malen i nezamjetljiv, a ne zato što je on slijep.

Tomu nasuprot dade se argumentirati teza da je moralni problem danas najvažniji hrvatski problem.

O čemu je riječ? S čisto državnopravnog aspekta ne može se naime dovoditi u pitanje pravo hrvatske države da uspostavi svoju vlast na cjelokupnom teritoriju unutar kojeg je međunarodno priznata. U tom smislu akcija hrvatske egzekutive je legalna. To međutim još uvijek ne znači i da je ona legitimna. Jurističko-etičko načelo legitimnosti uključuje naime i dimenziju koja se nalazi s onu stranu pozitivnog zakonskog poretka – dimenziju moralne opravdanosti ili neopravdanosti nekog državnog čina. Ovdje naime odlučujuću ulogu igraju vrijednosti koje nadilaze i državu i njeno pravo.

Riječ je o problemu koji je uočio još Kant. Da bismo naime vrednovali neku radnju nije dovoljno ustanoviti da li se ona jednostavno podudara ili ne podudara sa zakonom. Valja se također upitati i o unutarnjoj motivaciji kojom se poštuje odnosno provodi zakon. To u našem slučaju konkretno znači da nam ne moze biti svejedno s kojim je motivima pokrenuta i provedena „vojno-redarstvena akcija Oluja“.

Da li se naime u tu akciju krenulo zato da se na cijelom teritoriju RH uspostavi zakonitost koju su svojedobno ukinuli srpski teroristi i JNA, da se dakle vrati pravna država koja bi svim građanima bez ikakve diskriminacije osigurala sva ona prava koja im garantira hrvatski ustav, da se dakle svim ljudima ondje garantira sigurnost njihove imovine i njihova života, ali i da se kazne svi počinjeni zločini i uspostavi red dostojan života u normalnom evropskom društvu na kraju dvadesetog stoljeća. Ovo bi svakako bio motiv one države koja je svoje uspostavljanje legitimirala u autentičnim demokratskim načelima, u ideji države koja promiče i štiti najprije ljudska prava, a onda i sve ostalo na što se prema zakonima obvezala.

A što ako je motiv bio sasvim drugi? Na primjer, da se konačno riješi srpsko pitanje u Hrvatskoj. U prilog ovoj mogućnosti najprije govore ona zbivanja na oslobođenom području koja su potakla moralno zgražanje vanjskih promatrača, na prvom mjestu već spomenute pljačke i paljevine. Nazire se naime neugodan paradoks. RH argumentira Oluju pred svjetskom javnošću na prvom mjestu njenom legalnošću – riječ je o neospornom pravu države da protegne svoju vlast na sve dijelove svog teritorija. A zatim u svjetskoj javnosti prezentira slike hrvatskih vojnika i policajaca koji ukoliko već sami ne pale i ne pljačkaju barem ne spriječavaju druge da to čine. Hrvatska je dakle povratila vlast nad dotičnim teritorijem zato da tu vlast ne bi vršila, ne dakle da bi ukinula nelegalnu vlast srpskih pobunjenika, nego da bi ukinula svaku vlast uopće! Hrvatska se država ponovno uspostavlja zato da bi se smjesta sama ukinula. Ona pokreće ratnu mašineriju u ime zakona, da bi potom taj zakon ili sama gazila ili potpuno ignorirala. Ona se poziva na pravo suverenosti proizašlo iz volje hrvatskog političkog naroda, da bi taj politički narod srozala na podivljalu rulju koju niti umije niti hoće kontrolirati. Njen poredak je dakle opći nered, njena vlast je bezvlašće, a njen temeljni zakon bezakonje. Njen najviši drzavni interes, interes je njena samoukidanja kao države.

Ne! „Vojno redarstvena akcija Oluja“ nije legitimna. Štoviše, ona naknadno opravdava srpske pobunjenike dajući im napokon dovoljan razlog za pobunu, razlog kojeg nisu imali onda kad je ta pobuna izbila. Ali ujedno im pruža i razlog njihova kompletna egzodusa. U tom smislu Srbi nisu pogriješili što su otišli. Stoga ih se kao kolektivni entitet i ne može žaliti, koliko god sudbine pojedinačnih pripadnika ovog naroda bile tragične. Ne s razloga osvetoljubiva cinizma: ta događa im se ono što su činili drugima, protjerani su kao protjerivači, opljačkani kao pljačkaši i popaljeni kao palikuće. Stvar stoji puno gore. Oni naime u cjelini odlaze zadovoljni. Gube doduše zauvijek svoj zavičaj i sve materijalne stečevine vezane za nj, ali dobivaju zauzvrat nešto mnogo dragocjenije – osjećaj da su bili u pravu, najdublju unutarnju satisfakciju i blagotovornu poštedu od suočenja s posljedicama vlastite gluposti. Sve je doista onako kako su im govorili njihovi vođe koje su tako slijepo slijedili.

Oluja junačke hrvatske egzekutive učinila je čudo. Od najgoreg srpskog demagoškog ološa, od neodgovornih glupana i ratnih zločinaca, od svih onih Martića i Babića, Mladića i Karadžića, od Ćosića i Miloševića, Oluja je u jedan mah stvorila dalekovidne vizionare srpskog naroda. I cijelom tom narodu ponovo je pružila ono od čega on navodno živi – poraze i seobe. Kažu da je u konkretnoj vojnoj izvedbi Oluje planski omogućen izlazak Srba, da nigdje nisu, iako je bilo vojno moguće, do kraja okruženi i da im je svugdje ostavljen izlaz za kompletno povlačenje. Ona moralna odstupnica koju im je Oluja stvorila daleko je važnija. Sa svakom opljačkanom i zapaljenom kućom, sa svakim kamenom bačenim na kolonu i pljuvačkom koja je pala na obraz izbjeglica vraćalo se njihovo moralno samopouzdanje koje su odavna izgubili.

U tom smislu ne možemo govoriti ni o kakvoj kolektivnoj tragediji tog naroda. Za nju je potrebna dramatika unutarnjeg sukoba. Fatalistička besćutnost kojom taj narod prima udarce, samorazumljiva spremnost na žrtvovanje ne ostavljaju međutim nikakva prostora za suosjećanje ili uživljavanje. Srpski osjećaj moralne satisfakcije nije ništa manje iluzija od hrvatske trijumfalističke euforije. Činjenica da jedna sasvim legalna vojna pobjeda biva doživljena kao moralni disaster, dakle, u krajnjoj liniji kao događaj koji, premda legalan, nije ujedno i legitiman, ne samo da se ne može zanemariti nego odlučujuće utječe na karakter samog događaja i na kompletnu ocjenu povijesnog značaja uspostave hrvatske države. I ponovo smo kod Kanta: povijesna istina nekog događaja ne leži samo u djelima i nedjelima samih aktera, a još manje u tome što oni sami misle o svojim činima. Da bi se iz kaosa zbivanja neki događaj izdvojio kao povijesni potrebno je još nešto. Potrebno je da nezainteresirani promatrači, izvanjska publika dakle, prepozna u tom događaju neko, kako bi Kant rekao, „napredovanje prema boljemu“ i to ne u individualnom smislu, nego u smislu „tendencije ljudskog roda u cjelini“. Tek dakle ako ta izvanjska publika, u našem slučaju to je evropska i svjetska javnost, ne imajući nikakva posebna interesa, s oduševljenjem pozdravi neki događaj kod nas, prepozna u njemu neku univerzalnu, dakle općečovječansku vrijednost, tek onda će to zbivanje steći karakter doista povijesnog događaja, tek onda će sami akteri biti prepoznati u svojoj povijesnosti i priznati u svom identitetu. Riječ je dakle upravo o onoj moralnoj komponenti koja tako kobno nedostaje Oluji.

Ali ne samo Oluji. Na ovom mjestu valja radikalno postaviti pitanje o temeljnoj motivaciji cijelog projekta uspostave hrvatske države. Danas je jedno sigurno – ideja radikalne demokracije nije ni u jednom trenutku bila ono u čemu je hrvatski politički narod zasnivao svoju volju, oblike svog institucionalnog organiziranja i konkretnog političkog djelovanja. Čak ni u pokušajima samoreprezentacije pred svjetskom javnošću, dakle čak ni tamo se volja za hrvatskom državom nije argumentirala iz ideje demokracije. Predsjednik Tuđman je još početkom 1991, na jednom predavanju u Beču, zapadnom svijetu objasnio tko je on i što zapravo želi. Istaknuo je tri važna momenta: prvo, komunistički socijalizam srušen je ne pod utjecajem individualne liberalne demokracije, nego snagom demokratskog nacionalizma, drugo, ono što je sada povijesno na dnevnom redu jest novi val nacionalno-demokratskih revolucija; i treće, komunistička doktrina i komunističko-socijalistički pokreti u velikoj su mjeri pridonijeli „razvoju pokreta za nacionalno oslobođenje i čak nastanku suverenih država“.

Dakle, ne anemična ideja demokracije nego surovi vitalizam nacionalizma, ne mirna demokratska reforma, nego nacionalna revolucija, ne prekid s komunističkim totalitarizmom, nego kontinuitet s onim najboljim u njemu – nacionalističkim pokretom. Komu tada nije bilo jasno što nas čeka, taj je ujesen iste godine iz predsjednikova pera mogao pročitati da je jedini način rješenja jugoslavenskog problema „humano preseljenje stanovništva“. U svjetlu ovih idejnih pretpostavki nema mjesta čuđenju nad onim što se događa.

Ali nema mjesta ni samozavaravanju. Temeljni motiv Oluje nije uspostava demokratske pravne države na čitavom teritoriju RH, nego konačno rješenje srpskog pitanja. Ali to također znači i ovo: takozvano srpsko pitanje nije ni u jednom trenutku postojalo po sebi, ono je oduvijek bilo ideološki konstrukt oko kojeg se kristalizirao hrvatski nacionalni pokret.

Što to napokon znači? Da Srbi nisu bili nikakva imanentna prepreka hrvatskoj državi, nego upravo osnovni pokretački motiv njene uspostave – kao ideologijski konstruirano strano tijelo, kao ono politički, civilizacijski, povijesno, religijski, genetski… Drugo, kroz čije se isključenje konstituirao današnji hrvatski identitet. Činjenica da su Srbi u Hrvatskoj bez greške odigrali ulogu koju im je namijenila hrvatska ideologija jednako je malo slučajna kao i činjenica da su Hrvati brutalno obračunavajući sa Srbima kao faktorom imanentne subverzije, izvorom bezakonja, divljaštva i civilizacijske regeresije došli upravo u ono stanje koje su htjeli ukinuti – stanje bezakonja, divljaštva i civilizacijske regresije.

Zato ce srbizacija Hrvatske kulminirati onog trenutka kad iz Hrvatske ode posljednji Srbin.

Dojam da je ovdje riječ o nekoj vrsti folie à deux, o podudarnosti i uzajamnosti djelovanja hrvatske i srpske strane, dojam da je tijek događanja rezultat nekog konkretnog dogovora političkih elita ne proizlazi iz sličnosti u onomu što su Hrvati i Srbi posljednjih godina činili, nego upravo u identičnosti u onome što nisu učinili – ni jedni ni drugi nisu zasnovali svoje političko, kulturno i svako drugo djelovanje u ideji radikalne demokracije. Stoga ni jedni ni drugi nisu od referentne svjetske javnosti prepoznati u moralnoj dimenziji svog djelovanja, u nekoj točki u kojoj bi ljudski rod mogao prepoznati tendenciju k općečovječanskom boljitku.

Stoga, što se hrvatske države tiče, koliko god to zvučalo paradoksalno, možemo reći da ona, u smislu njezine legitimnosti, nikada nije priznata. Njezino postojanje još je uvijek slika apsurda – slika kakvog Potemkinova kolodvora podignutog na slijepom kolosijeku povijesti.

Barikade, biblioteka Bastard, Arkzin

Peščanik.net, 10.08.2010.

By cotton – Posted on August 15th, 2010

Lingvistica i profesorica na više njemačkih fakulteta, Snježana Kordić, objavila je knjigu „Jezik i nacionalizam“, u kojoj navodi da Hrvati, Srbi, Bošnjaci i Crnogorci imaju zajednički standardni jezik.

„Hrvati, Srbi, Bošnjaci i Crnogorci imaju zajednički standardni jezik pa se ne može govoriti o različitim standardnim jezicima, nego o standardnim varijantama jednog te istoga standardnog jezika“, smatra Kordić.

Kordić u knjizi „Jezik i nacionalizam“ navodi da postoje i znanstveni parametri po kojima se određuje da li je riječ o jednom ili više jezika.

„Zahvaljujući stalnom optimiranju mjerenja razumljivosti, koje su 1951. započeli američki lingvisti Voegelin i Harris, već u sedamdesetim godinama razvijena je pouzdana metoda mjerenja. Granica nakon koje se za testirane govornike smatra da govore istim jezikom nalazi se između 75 i 85 posto međusobne razumljivosti“, navodi Kordić.

Knjiga „Jezik i nacionalizam“, koju je objavio zagrebački izdavač „Durieux“, ima tri poglavlja – Jezični purizam, Policentrični standardni jezik te Nacija, identitet, kultura, povijest.

Snježana Kordić rođena je 1964. godine u Osijeku, gdje je 1988. završila studij kroatistike i zaposlila se 1990. kao istraživač-pripravnik iz područja lingvističke kroatistike na Osječkom sveučilištu. Već 1991. prešla je na Filozofski fakultet u Zagrebu, gdje je primljena za asistenta na Katedri za suvremeni hrvatski jezik Odsjeka za kroatistiku. Odmah nakon što je završila postdiplomski studij lingvistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i magistrirala 1992. te odbranila disertaciju 1993. ponuđeno joj je da u Njemačkoj nastavi sveučilišni rad. Tamo je stekla status habilitiranog znanstvenika (iznaddoktorski stupanj) 2002. godine.

Predavala je petnaestak godina kao znanstveni suradnik, docent i profesor na sveučilištima u Bochumu, Münsteru, Berlinu i Frankfurtu. (fena)

_____________________________________________________________

intervju sa Snježanom Kordić…

Ugledna hrvatska lingvistica Snježana Kordić svojom nedavno objavljenom knjigom „JEZIK I NACIONALIZAM“, u kojoj dokazuje da se u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori govori istim jezikom, razbjesnila je nacionalističke „čuvare“ jezičke čistoće. U intervjuu za sarajevski tjednik „Slobodna Bosna“ profesorica Kordić govori kako je pravo na jezik postalo opravdanje za ekstremni nacionalizam, zašto je purizam za lingviste pogrdan pojam, kako su lektori preuzeli ulogu cenzora… Prenosimo ovaj zanimljivi tekst iz spomenutoga lista.

Sjeća li se netko priče o Carevom novom ruhu? To je ona priča u kojoj svi vide da je car gol, a nitko, osim jednog djeteta, ne smije to da mu kaže. Naša sugovornica, lingvistica Snježana Kordić, upravo je objavila knjigu Jezik i nacionalizam u izdanju zagrebačke kuće Durieux. I u toj knjizi povikala da je car gol! Knjiga kroz tri poglavlja – Jezični purizam, Policentrični standardni jezik te Nacija, identitet, kultura, povijest – dokazuje ono čega smo godinama svjesni, ali što nam je, na neki način, zabranjeno da znamo.

A to je da, svidjelo se to nekome ili ne, u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori govorimo istim jezikom. Koliko god se nacionalni jezičari trudili da nam dokažu suprotno.

„U našoj sredini, nažalost, oni koji bi trebali predstavljati lingvistiku zastupaju stavove koji su suprotni od lingvistike. Zato široj javnosti nije poznato kako izgleda znanstveno utemeljen opis naše jezične situacije“, kaže Snježana Kordić.

* Vaša knjiga jedna je od rijetkih koja znanstveno dokazuje da se razumijemo, te da govorimo jednim jezikom. Koji su kriteriji za određivanje radi li se o jednom ili o nekoliko jezika?

KORDIĆ: Najvažniji kriterij ste vi upravo spomenuli, a to je međusobna razumljivost. Njemački lingvist Bernhard Groschel podsjeća naše jezikoslovce da je taj kriterij hijerarhijski najhitniji jer proizlazi iz osnovne definicije jezika koja glasi: jezik je sredstvo za sporazumijevanje. O zapostavljanju tog kriterija kod domaćih jezikoslovaca Groschel kaže da je znak provincijalizma u struci. Pored međusobne razumljivosti, postoji i nekoliko drugih znanstvenih kriterija, svi su opisani u knjizi, i svi daju jednak rezultat kao i kriterij međusobne razumljivosti. Pogledajmo, naprimjer, osnovno rječničko blago kao kriterij. Što ulazi u osnovno rječničko blago definirao je Morris Swadesh sastavivši listu od sto osnovnih riječi. Na njoj su riječi koje označavaju dijelove ljudskog tijela (oko, kosa, srce, usta), životinje (riba, pas), radnje (jesti, piti), brojeve (jedan, dva, tri), zamjenice (ja, ti, on) i tako dalje. U lingvistici je definirano da se radi o istom jeziku ako je najmanje 81% osnovnog rječničkog blaga zajedničko. A Hrvati, Srbi, Bošnjaci i Crnogorci kad govore standardnim jezikom imaju 100% zajedničko osnovno rječničko blago.

BESMISLENO JE TVRDITI DA DRŽAVA I NACIJA NE MOŽE POSTOJATI BEZ ZASEBNOG JEZIKA

* Kakve su reakcije na vaš rad? Prije nekoliko godina ste bili optuženi da „potkopavate temelje hrvatske države“ zbog Vaših stavova o jeziku?

KORDIĆ: Ta optužba je došla jer domaći jezikoslovci uvjeravaju ljude da država i nacija ne može postojati ako nema zaseban jezik sa zasebnim imenom. To je, naravno, besmislica jer inače ne bi postojala čak ni američka država i nacija, ne bi postojala švicarska nacija i država, ni kanadska, argentinska, brazilska, austrijska, ne bi postojala većina država i nacija u svijetu. Čovjek stvarno mora biti potpuno neuk, da ne kažem slijep, pa da misli da lingvistički dokazi o postojanju zajedničkog standardnog jezika ugrožavaju postojanje Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore kao četiri zasebne države, ili da ugrožavaju postojanje četiriju nacija.

* Kod nas je česta tvrdnja da se radi o različitim standardnim jezicima. Često se i lektorira uz obrazloženje „da to tako mora“ u standardnom jeziku.

KORDIĆ: Opet je riječ o tome da domaći jezikoslovci potpuno iskrivljavaju lingvističke pojmove. Standardni jezik je ono što je najviše prošireno u upotrebi, što je neutralno, obično i što omogućava nadregionalno sporazumijevanje. A domaći jezikoslovci tvrde daje standard ono što nije prošireno u upotrebi, i uvjeravaju svoju okolinu da ne zna standardni jezik. Tvrdnju da nitko ne zna standardni jezik lansiraju sa ciljem da bi uzdrmali povjerenje ljudi u vlastita jezična znanja, uvjerili ih da su takva znanja daNa samo izabranoj kasti jezikoslovaca, pa da se onda izvorni govornici ne bune kad im ta kasta stalno dolazi s novosmišljenim ili davno zaboravljenim riječima i zadatkom da te riječi trebaju koristiti jer to je navodno „standard“. Sve to je, međutim, suprotno od standarda. Što se tiče tvrdnje da imamo četiri standardna jezika, ni ona nije istinita. Hrvatima, Bošnjacima, Srbima i Crnogorcima je zajednički baš standardni jezik. Dokaz je što se jedino na standardnom jeziku mogu tečno sporazumijevati. Čim se sa standardnog jezika prebace na dijalekte, npr. na kajkavski, čakavski, torlački… onda između njih više nije moguća tečna komunikacija.

* Vi u knjizi navodite da je taj standardni jezik policentričan. Što to znači?

KORDIĆ: To znači da nekoliko različitih nacija govori tim jezikom, pa on ima nekoliko centara. Svaki centar ima svoju različitu varijantu. Sve četiri varijante su ravnopravne, nije jedna od njih nekakav „pravi“ jezik, a druga „varijacija“ tog jezika. Policentrični su svi svjetski jezici, a i brojni drugi. Razlike između njihovih varijanti su često veće nego u našem slučaju.

* Dok se čak i Sud u Haagu poslužio znanošću kako ne bi plaćao tri prevoditelja, u institucijama BiH imamo lektore za ono što se naziva „tri standardna jezika“?

KORDIĆ: Sud u Haagu je zamolio dva ugledna profesora iz Amerike, Mortona Bensona i Waylesa Brownea, da stručno procijene da li je potrebno imati tri prevoditelja. Oba profesora su nezavisno jedan od drugoga izvijestili Haag da to nije potrebno jer su razlike podjednake kao između britanske i američke varijante engleskog jezika, a kod njih nije potrebno prevođenje. Bio je primjer u Haagu da je 2004. optuženi insistirao na prevođenju na zaseban srpski jezik, pa je predstavnica Suda Hildegard Uertz Retzlaff odbila to, rekavši da „insistiranje optuženoga na postojanju srpskoga kao posebnoga jezika nema realnu podlogu“. U lingvističkom smislu, srpskohrvatski jezik ne može se razdvojiti na dva ili više jezika. Iako nacionalisti kao što je optuženi mogu insistirati na upotrebi ’srpskoga’ ili ‘hrvatskoga’ ili ‘bosanskoga’ jezika, to su samo različite oznake koje se daju istome članu južnoslavenskoga ogranka indoevropske porodice jezika. Razlike u pisanju, sintaksi i izgovoru nisu dovoljno značajne da bi se ’srpski’, ‘hrvatski’ i ‘bosanski’ tretirali kao odvojeni jezici. Svaka eventualna autonomija koja zaista postoji između tih takozvanih ‘različitih jezika’ potječe od ideoloških i političkih pozicija koje su sa znanstvenoga, lingvističkoga stajališta bezvrijedne.

JEZIČNA NETOLERANCIJA

* Može li naziv jezika biti „čuvar“ nacionalnog identiteta?

KORDIĆ: Kad bi naziv jezika bio čuvar nacionalnog identiteta, onda ni najmoćnija nacija na svijetu ne bi imala nacionalni identitet. A ne bi ga imali ni Austrijanci, Švicarci ni brojne druge nacije u svijetu. Usput rečeno, kod nas je „nacionalni identitet“ postao fraza koja se često koristi, a da se pritom ne spominje kontradikcija koja je u njoj. Naime, ljudi koji imaju istu nacionalnost nemaju i isti identitet, nego su individualno različiti. Zato brojni autori u svijetu pokazuju da je pojam „nacionalnog identiteta“ itekako problematičan i da u stvari služi nacionalistima. Vaše pitanje me sjetilo zapažanja pisca Maria Vargasa Llose da je nacionalni identitet ključna riječ nacionalističke retorike i da „utopijsko predočavanje jedne potpuno homogene i u sebe zatvorene zajednice nestaje čim ga pokušamo usporediti s realno postojećim nacijama u konkretnoj stvarnosti. Kulturna, etnička i društvena heterogenost, koja je u njima više ili manje jako izražena, dokazuje da pojam ‘kolektivnog identiteta’ – a ‘nacionalni identitet’ da i ne spominjem – vodi potpuno u zabludu“.

* U BiH već godinama traje polemika o jeziku koji se koristi u medijima. Tako, naprimjer, Hrvati tvrde da javni televizijski servisi zanemaruju njihov jezik, isto tvrde i Bošnjaci govoreći da isti ti mediji protežiraju hrvatski jezik…

KORDIĆ: Kad pojedinci razdraženo reagiraju na neke riječi koje prepoznaju kao znak druge nacije, to je izraz jezične netolerancije. A jezična netolerancija je, kako Roseann Gonzalez zapaža, često politički prihvatljiva maska za netoleranciju prema drugoj naciji. Ta maska se koristi jer je u današnjim društvima politički prihvatljivije govoriti o jezičnoj čistoći nego govoriti direktno o neprijateljstvu prema drugoj naciji. Kakav status ima u lingvistici jezična čistoća, tj. purizam? Ako pogledate u nezaobilazni lingvistički leksikon Davida Crystala, vidjet ćete daje purizam za lingviste pogrdna riječ. To je i razumljivo jer lingvisti znaju, da citiram Heinza Dietera Pohla, da „ne postoje čisti jezici. Na razini jezika nikad nije postojala netrpeljivost prema stranome, jezični dodiri i razmjena jezičnog materijala uvijek su bili nešto prirodno, spontano, dok je jezično razgraničavanje prema susjedu koji drugačije govori ili čak isključivanje njega uvijek neprirodno i abnormalno“. Lingvistima poput Jamesa Milrova je poznato i da „je jezični purizam oruđe koje služi rasističkoj i nacionalističkoj ideologiji“. Ima niz dokaza za to, naprimjer Dennis Ager ističe da „za vrijeme nacističkog razdoblja u Njemačkoj je jezična politika bila glavni dio oblikovanja identiteta Reicha. Najočiglednija manifestacija toga bila je jezična reforma s ciljem uklanjanja stranih leksičkih posuđenica i osiguravanja korištenja ‘izvornog’jezika“.

* Tih reformi ima i kod nas. U BiH zastupnici nacija tvrde da im ona druga nacija ugrožava pravo na jezik.

KORDIĆ: I takve tvrdnje pojavljivale su se drugim sredinama kada je vladao ekstremni nacionalizam. Istražujući odnos prema jeziku u Trećem Reichu, Christopher Hutton zaključuje da „nacizam je bio ideološka koalicija, a jedan od osnovnih elemenata u toj koaliciji bio je zaštita prava materinskog jezika: nacizam je bio pokret za jezična prava“.

* U ime tih „jezičnih prava“, kod nas se djeca u pojedinim školama razdvajaju u odvojene razrede…

KORDIĆ: Govoreći baš o BiH, Robert Greenberg naziva jezičnim apartheidom kad se djecu zbog navodno različitih standardnih jezika razdvaja u zasebne škole ili razrede. Opet je ovdje riječ o primjeni one maske koju smo već spomenuli: politički je prihvatljivije reći „mora se zbog jezika“, nego „mora se jer ne želimo da se djeca druže“.

NEMA POZITIVNOG NACIONALIZMA?!

* Postoji li pozitivan nacionalizam? Ako kažemo da je to patriotizam, ne mogu a da se ne sjetim izreke da je „patriotizam posljednje utočište hulja“.

KORDIĆ: Tipično je da mislimo da nacionalizam postoji uvijek samo kod drugih, a naš nacionalizam predočavamo kao ‘patriotizam’, koristan i neophodan. Međutim, Michael Billig zapaža, „problem je kako u praksi razlikovati ta navodno vrlo različita stanja svijesti. Čak i najekstremniji nacionalisti će tvrditi da imaju patriotske pobude“. Jeno Sziics lijepo opisuje kako je „nacionalni ponos u praksi vrlo kliska i labilna kategorija jer druga strana ponosa je oduvijek preziranje drugoga ili drugih. Čovjek je samo u usporedbi s nečim ponosan na nešto. Teško je kontrolirati gdje završavaju jednoznačno lijepe predodžbe o ‘dragocjenom materinskom jeziku’, a gdje počinje da ovaj ili onaj narod ‘ima grozan jezik’, da je naša zemlja tako lijepa, a ona zemlja izrazito odvratna… Pogotovo je teško kontrolirati gdje završava da smo mi prijateljski, susretljivi i otvoreni, a gdje počinje da su oni odbojni, odvratni, zatvoreni. Isto i s povijesnog gledišta: mi smo oduvijek voljeli slobodu i bili heroji, oni su bili podmukli i kukavice“. Eugen Lemberg nas također podsjeća da „ponos što se pripada nekom carstvu, nekoj religijskoj ili kulturnoj zajednici podrazumijeva preziranje ili sažalijevanje onih koji u tome nemaju udjela“.

KOD NAS SE LEKTORIRANJE PRETVORILO U CENZURU

* Lektori danas često zahtijevaju korištenje novih, „podobnih“ riječi, ili arhaizama. Tako smo u situaciji da upotrebljavamo riječi koje godinama nisu u razgovornom jeziku, npr. četverica, peterica?

KORDIĆ: Već su brojni autori zapazili da se kod nas razmahala jezična cenzura, koja se skriva pod nazivom lektoriranje. Ono što rade domaći lektori, to nije posao lektora, nego cenzora. U inozemstvu, u izdavačkim ili medijskim kućama koje imaju lektora, on radi nešto sasvim drugo: njegov osnovni zadatak je dati prijedloge za poboljšavanje jasnoće pojedinih rečenica, a autora se pita za dopuštenje kod svakog pojedinog prijedloga. Ni u kojem slučaju lektori u inozemstvu ne vrše odstrjel riječi navedenih na nekakvim listama nepodobnosti, a upravo to čine domaći lektori. Ispravan naziv za njih je cenzori, a posao koji obavljaju je jezična cenzura.

POPIS PODOBNIH I NEPODOBNIH RIJEČI

* Kuda vodi u domaćoj sredini jezično-pravopisno rodoljublje i odvajanje po svaku cijenu? Da li je moguće da se jednog dana napravi jedan zajednički pravopis umjesto da se svakih par godina tiska nekoliko nacionalnih pravopisa?

KORDIĆ: Možemo prvo napomenuti da pravopisne razlike ne znače da se radi o različitim jezicima jer pravopis nije jezik i ne opisuje jezik, nego samo način bilježenja jezika u pisanom mediju. Većina postojećih jezika na svijetu nema pravopis. Osim toga, činjenica je da u Bosni i Hercegovini do danas relativno velik broj ljudi ne zna pisati niti poznaje nekakav pravopis, ali bez obzira na to jezik dobro znaju, imaju bogat rječnik i gramatički ispravno govore. I taj primjer zorno pokazuje da pravopis nije jezik. Stoga nisu u pravu oni koji misle da će mijenjanje pravopisa doprinijeti tome da se radi o različitom jezicima. Kad pogledamo situaciju u drugim policentričnim jezicima, vidimo da se i pravopis u Engleskoj razlikuje od pravopisa u Americi, pravopis u Njemačkoj se razlikuje od pravopisa u Švicarskoj, a svejedno se te nacionalne varijante ne klasificiraju kao različiti jezici. U svijetu ima primjera i da su se predstavnici nacionalnih varijanata policentričnog jezika dogovorili da imaju zajednički pravopis, i pokazalo se da on u praksi sasvim dobro funkcionira.

* Da li se za riječi koje se nalaze u pravopisima može reći da su jedine ispravne za upotrebu?

KORDIĆ: Ni u kojem slučaju. Funkcija pravopisa je da ljudi u njega zagledaju kad ne znaju kako napisati neku riječ. To znači da bi pravopis trebao sadržavati samo one riječi koje su ljudima problematične za pisanje. Naprimjer, s obzirom da ljudi nisu sigurni da li se piše „podstanar“ ili „potstanar“, pravopis će sadržavati tu riječ, a neće sadržavati riječ „stanar“ jer kod nje ne iskrsava nikakav problem prilikom pisanja. Ako pojedini domaći pravopisac svoj pravopis shvaća kao popis podobnih i proglašavanje nepodobnih riječi, onda samo pokazuje da čak ne zna ni što je to pravopis. Pa onda ni preporuke tako nekvalificiranog autora ne treba uzimati ozbiljno. Najveću korist od tog jezično-lingvističkog rodoljublja imaju upravo oni koji insistiraju na nacionalnim razlikama u jeziku nalazeći u tome razlog za štampanje novih pravopisa i rječnika. Pitanje je da li su nacionalni lingvisti spremni odreći se mogućnosti zarade koju im nudi postojeće stanje i poštedjeti svoje domovine nepotrebnih troškova? Očito je da nisu spremni. Ovako na lak način mogu računati s raznim privilegijama u društvu: s financiranjem novih radnih mjesta i projekata, s brzim napredovanjem u karijeri, članstvom u akademiji, nagradama spojenim s novčanom potporom, prihodima od gramatika, pravopisa i rječnika koje je ministarstvo odobrilo za škole. Osim toga, raste im društveni ugled. Inače se šira javnost ne zanima za lingviste, ali ako uspiju uvjeriti tu javnost da će propasti nacija i država bez njihove djelatnosti, onda ih se obilato podupire i uvažava u društvu.

Tko je Snježana Kordić

BRILJANTNA ZNANSTVENA KARIJERA

Snježana Kordić rođena je 1964. godine u Osijeku, gdje je 1988. završila studij kroatistike. Zaposlila se 1990. kao istraživač-pripravnik iz područja lingvističke kroatistike na Osječkom sveučilištu. Tijekom 1991. godine prešla je na Filozofski fakultet u Zagrebu, gdje je primljena za asistenta na Katedri za suvremeni hrvatski jezik Odsjeka za kroatistiku. Odmah nakon što je završila postdiplomski studij lingvistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i magistrirala 1992., te obranila disertaciju 1993. godine, ponuđeno joj je da u Njemačkoj nastavi sveučilišni rad. Tamo je stekla status habilitiranog znanstvenika (iznaddoktorski stupanj) 2002. godine. Predavala je petnaestak godina kao znanstveni suradnik, docent i profesor na sveučilištima u Bochumu, Munsteru, Berlinu i Frankfurtu.

ne mislim ni na njenu agresivnu,
bahatu, bezobzirnu politiku čije smo nežno krilo
i mi osetili nad glavama…

ni na njene  političare koji
bezočno lažu pod zakletvom, ili
još gore, izmišljaju oružje za masovno uništenje
da bi pronašli izgovor za razaranje jedne izmučene
stare civilizacije.

ne mislim ni na deltu, ni detroit
ni čikago…
mada ih mnogo i rado slušam…

kad kažem amerika ja mislim njujork.

mislim na fabriku

i baskijata,

u vreme kada je sve bilo moguće.

mislim na CBGBs, gde su karijere
započeli ramones, patty smith i talking heads.

a pre svih mislim na velvet andergraund, lu rida
i njegovu bandu ludaka koja je rokenrol izvrnula naopačke.
i na lori anderson.

neću sada da pričam o tome šta je sve lori anderson
radila u poslednjih četrdesetak godina,
ni koje je sve nagrade za svoj rad dobijala,
ni u kojim muzejima širom sveta njeni radovi mogu da se vide…

o novom albumu hoću.
o albumu koji se zove homeland.

lori pre svega ume da ispriča priču.
njena najveća umetnička snaga je u tome,
sva inovativna muzika, performansi,
koncepti, fotografije…sve što ona koristi kao izražajno sredstvo
samo joj pomaže da priča bude ispričana
slikovitije, ubedljivije duhovitije…

a priča je o americi koja ide u sunovrat
posle jedanaestog septembra…
o ekonomskoj krizi, otudjenju, neiskrenosti
besmislenim ratovima, ekspertima koji
kreiraju i nameću probleme da bi
kasnije sami nudili rešenja…
o ispraznoj plitkoj pop mudrosti opre vinfri.

tamna priča o imperiji koja se nezaustavljivo raspada
gorko a duhovito sagledavanje
besmisla, razaranja, propadanja
koje iako se odnosi na njenu domovinu
prevazilazi granice amerike
i širi sliku na planetu…

„You know the reason why I really love the stars?“ she asks. „Because we cannot hurt them.“

rad na albumu je trajao dugo,
i izveden je obrnutim putem.

pre tri godine, lori je sa malom , ali zaista
odabranom grupom sjajnih muzičara,
i idejama o tome kako bi trebalo da zvuči
homeland krenula na turneju.

želela je da se muzika iskristališe
u dodiru sa publikom, da oseti kako
ljudi reaguju na priču koju priča,
na muziku, na teme…
sve nastupe je snimala…

onda je otišla u studio i od ogromne količine materijala
spakovala album od dvanaest pesama.
kaže da je rad na tome bio mukotrpan,
da mu se nije video kraj, da je snimaka bilo previše…

onda je njen najbolji prijatelj i odskorašnji muž
lu rid priskočio u pomoć i prihvatio se produkcije.
oseća se njegovo prisustvo:)

kada se gleda čisto sa muzičke strane, a treba i tako da se gleda,
jer to je ipak muzičko izdanje:), album nije revolucionaran..

ko voli i poznaje njenu muziku neće
se iznenaditi, ali ni razočarati…
ambijentalna elektronska eksperimentalna muzika,
sa pomalo starinski tretiranim semplovima.
u nekoliko pesama je ritam povučen
u pozadinu na veoma zanimljiv način,
skoro da ga ne čuješ a vuče da lupkaš nogom,
i onako te baš lepo vozi…

glas je postavljen malo više u odnosu na instrumente,
ali to ona uvek radi, pretpostavljam  zbog
naglašenosti tekstova..

oni kojima tekst u muzici ne znači mnogo,
mogli bi da imaju primedbu da
duge naracije smetaju da se muzika dobro čuje.

meni lično je u nekoliko pesama tako nedostajao piter gejbrijel,
jer ga prosto zovu…uradjene su u maniru njegovih
prvih albuma...alli bi on to bolje:))

od ostalog materijala upadljivo se izdvajaju,
only an expert, fanky elektropop dinamična
sardonična kritika ovog trenutka,
koja kači sve od ekonomskog kolapsa,
preko neiskrenih boraca za zaštitu životne sredine
do tv instant rešenja…

da je samo malo kasnije nastala,
bilo bi tu mesta za naftnu katastrofu u meksičkom zalivu.

neko negde reče:
sreća da uz ovu pesmu može da se igra,
inače bi samo moglo da se plače.

i another day in america,
dugi narativ koji lori izvodi iz svog alter ego lika
koji je dobio ime fenwey bergamot i čija se slika nalazi
na omotu.

meni najdraže su:

Strange Perfumes i

The Beginning of Memory …divna divna priča
o vremenu pre nastanka zemlje,
kada je postojao samo vazduh i milioni ptica koje nisu imale gde da slete…

lori anderson je storyteller i performer,
možda i najbolji koji sada postoji
mislim da je za kompletan uvid
u ovaj rad potrebno da se prisustvuje
izvodjenju, ali

mislim da je sjajno što je posle desetak godina
objavila album. mislim da se zaista
isplati poći sa njom u američku noć.

Click here to view the embedded video.

Potpuno je u pravu Mario Kopić kada kaže: demokratski sistem ne proizvodi smisao i kao takav ga ne može proizvesti,,

U pretpostavljenoj letnjoj dokolici u Srbiji se sticajem okolnosti samo u par dana, počevši od odluke MSP da nepovoljno odgovori na krucijalno pitanje koje je konsenzualno postavila politička elita u Srbiji, otvorila lavina potpuno neshvatljivih, suicidno-bahatih zbivanja koja utemeljuju filosofska promišljanja o demokraciji kao onoj koja ne (nužno) proizvodi smislenost.

Sednica skupštine Srbije na kojoj su oni koji su dočekali kapitulantski ishod svoje sulude politike začinjene drskošću, i na kojoj je zatraženo da najviši zakonodavni organ jednog (opet) demokratskog sistema preuzme odgovornost, podeli je sa ludacima, i sve to završi konsensualnim glasanjem za taj trijumf provincijalne nadobudnosti, sve to jeste ,,uvreda za mene (građanina) i uvreda za Srbiju!,,

No, to je bio tek početak.

Slede Ali-Babinih 57 razbojnika-emisara, sledi Jeremićevo nošenje ,,Srpskog predloga rezolucije,, u UN, slede protesti EU, zatim (nešto pre toga, gužva jedna) odluka suda u Londonu, reakcija predsednika Tadića data negde na Tari sa dečicom u pozadini (nada i budućnost Srbije), sledi urgentno potpisivanje izmena Zakona o borbi protiv korupcije od strane neizbežnog Tadića!?

I najzad, sledi članak Charles Crawforda u –Inependent-u, gde između ostalog bivši ambasador Great Britanije kaže: Predstavka Beograda u Londonu je izgledala kao čudan pokušaj da se sve pokrije političkom sluzi, a u cilju pravljenja posebnog prosrpskog silogizma: Svi odvratni ljudi su krivi; svi koji su bili uključeni u zbivanja u Jugoslaviji su podjednako odvratni; prema tome, svi su podjednako krivi – i, uzgred rečeno, podjednako nevini.

Nije uputno upotrebljavati oštre i radikalne tremine u osvrtu na neku državnu politiku.Na nesreću, ovde se ne moram baviti time budući da se radi o ljigavosti jedne politike i jedne države, dakle, ne o Državi.

To što će ta sluzava politika (sada sa uporištem u samoj Skupštini) već na jesen biti suočena sa gađenjem međunarodne zajednice u UN, te moguće rezultirati podjednako sluzavim odustajanjem od Jeremića ne bi li se demonstrirala ,,odgovornost,, neće baš ništa značiti u definitivnoj percepciji Nas i Države kao onog što je V.Pešić definisala kao ,, bolesnika na Bosforu,,.

Jedan ,,nedržavni,, incident koji se zbio upravo ovih dana, a na marginama te boleštine, napad na Teofila Pančića, je sukladno fenomenu izazavao dovoljnu i utešnu pozornost javnosti uključujući i neizbežnog Borisa te njegovog ministra Ivice (Dačića). Ono što međutim deluje kao subkulturni krik racionalnosti je jedan komentar ( e-novine) vezan za taj događaj i koji otprilike glasi: -Pa dobro, šta Teofil misli gde živi? Tuku svaki dan gde stignu, koga stignu, ko stigne, pa šta?Ništa!-

Izgleda da komentator ipak nije do kraja shvatio da su naša, po školama prebijena deca, i sav ostali repertoar nasilja, samo socijalni procesi kojih ima i u Srbiji baš kao što ih ima i u EU. Prebijanje celebrities je ipak nešto drugo. Za zemlju koja hoće u EU to ipak nije dopustivo. I zato se Boris odmah javio da podrži Teofila. Posprdna duhovitost beznađa se u ovim danima prebukiranim zbilja značajnim događajima videla i u grafitu očajničke nemoći : Pravda za Miškovića!

Ako je mantra (mi tako volimo te stvari) – I posle Tita-Tito -, dovela do pojave Memoranduma, Miloševića i njihovog razumevanja 90-tih, sve sa posledicama sa kojima ste svi upoznati, nova mantra stvorena posle 5.10.2010. : -I posle Sloba- Slobo!- je poniženu i osramoćenu zemlju uvela u sluz i ljigavost kao izraz nemoći da prihvati odgovornost i pokaže snagu nacije i kulture, odabravši posprdnost kao srećni ishod (!?) nemoći i samoobmane sukladnog osećaju izabranog naroda o sebi kao –Zlatoustom.

Da su stvari sa Srbijom jako ozbiljne svedoči i predloženi program svenarodnog kulturnog preporoda (ovoga puta bez jogurta, nema sredstava) od strane DSS-a potpomognutog Savetom Sionskih mudraca, onih istih koji evo već par decenija nikako da pronađu Vođu po meri prava i značaja izabranog naroda.

Pred potpuno izvesnim debaklom, koji nije (šta nas briga i ako jeste) prevashodno Tadićev, Jeremićev ili već Njihov, dakle pred jasnim međunarodnim izopćenjem svih nas koji kao građani te Srbije već predugo nosimo žig te sramote, nosimo s pravom i zaslužno, ako to naše suglasje u ružnom počiva na zluradoj nadi da će se ta EU ionako raspasti (uz ne malu našu zaslugu koju je startovao još Milošević, a ideja se reorganizovala posle ubistva Đinđića kao prevshodna politička pozadina tog atentata), onda je vreme da neko kaže –DOSTA!

Ko, kad i kako?

Ne znam.

Znam da je DOSTA.

Branislav Guzina

Elegantni
kosmos

Superstrune, skrivene dimenzije
i potraga za konacˇnom teorijom

Bilo bi previše dramatično nazivati to zataškavanjem. Ali, više od pola

veka – čak i usred nekih od najvećih naučnih dostignuća u istoriji –

fizičari su ćutke pratili tamni oblak koji se nadvijao nad horizontom. Problem

je sledeći: savremena fizika počiva na dva kamena temeljca. Jedan

je Ajnštajnova opšta teorija relativnosti, koja definiše teorijski okvir za

shvatanje vasione na najvišem nivou: na nivou zvezda, galaksija, galaktičkih

jata, sve do zadivljujuće širine same vasione. Drugi je kvantna mehanika,

teorijska osnova za sagledavanje vasione u najmanjim razmerama:

u svetu molekula i atoma, sve do subatomskih čestica poput elektrona

i kvarkova. U dugogodišnjim istraživanjima, fizičari su, sa skoro nezamislivom

preciznošću, eksperimentalno potvrdili sva predviđanja ovih

teorija. Ali, iste ove teorijske alatke neizbežno grade drugi zabrinjavajući

zaključak: opšta relativnost i kvantna mehanika, onako kako su trenutno

definisane, ne mogu važiti istovremeno. Dve teorije koje stoje iza izvanrednog

napretka fizike u proteklih sto godina – objašnjenje širenja kosmosa

i fundamentalna struktura materije – međusobno su neuskladive.

Ako niste do sada čuli za ovaj žestoki antagonizam, možda se u ovom

trenutku pitate šta mu je uzrok. Odgovor nije teško shvatiti. Fizičari uvek

(izuzev u najekstremnijim situacijama) proučavaju ili male i lake stvari

(kao što su atomi i njihove komponente) ili stvari velike i teške (poput

zvezda i galaksija), ali nikad i jedno i drugo u isto vreme. To znači da im

je potrebna samo kvantna mehanika ili opšta relativnost i da mogu, sve

pogledajući ispod oka, odbaciti luckaste prekore suprotne strane. Pedeset

godina ovaj pristup nije bio blažen koliko i neznanje, ali je bio prilično

blizu tome.

Ali, vasiona može biti ekstremna. U središnjim dubinama crne rupe,

golema masa se sažima do minijaturnih razmera. U trenutku Velikog praska,

čitav kosmos se izlio iz mikroskopskog jezgra naspram koga zrnce

peska izgleda kolosalno veliko. To je svet majušnih, a ipak neverovatno

masivnih stvari na koje je neophodno primeniti i kvantnu mehaniku i

opštu teoriju relativnosti. Sa svakom novom stranicom ove knjige, biće

sve jasnije zašto spojene jednačine kvantne mehanike i opšte relativnosti

počnu da se tresu, tandrču i puše se kao auto čiji je motor prokuvao.

Ili, da se izrazim manje opisno – iz nesretnog spoja ove dve teorije dobijaju

se besmisleni odgovori na razumna pitanja. Čak i ako ste spremni da

ostavite unutrašnjost crne rupe i nastanak vasione pod velom tajne, ne

možete se odupreti osećaju da se netrpeljivost između kvantne mehanike

i opšte relativnosti naprosto mora dublje razumeti. Zar je moguće da je

svemir na najfundamentalnijem nivou podeljen i da za velike stvari važi

jedan skup zakona, a za male drugi, bez dodirnih tačaka s prvim?

Teorija superstruna, novajlija u poređenju s dostojanstvenim, zrelim

teorijama kvantne mehanike i opšte relativnosti, na prethodno pitanje

odgovara odrično. U celom svetu, fizičari i matematičari su u protekloj

deceniji obavljali intenzivna istraživanja i otkrili nov način opisivanja

materije kojim se na najtemeljnijem nivou uklanja napetost između opšte

relativnosti i kvantne mehanike. Teorija superstruna čini i više od toga:

u tom novom okviru, opšta relativnost i kvantna mehanika neophodne su

jedna drugoj da bi imale smisla. Prema teoriji superstruna, spoj zakona

velikih i malih stvari ne samo da je sretan, već je i neizbežan.

To je dobra vest. Ali, teorija superstruna – kraće, teorija struna – vodi

ovaj spoj korak dalje. Ajnštajn je tri decenije tražio objedinjujuću teoriju

fizike koja bi utkala sve sile prirode i konstituente materije u jedinstvenu

teorijsku tapiseriju. Nije uspeo. Danas, na početku trećeg milenijuma,

pobornici teorije struna tvrde da su niti te neuhvatljive objedinjujuće tapiserije

najzad spoznate. Teorija struna ima potencijala da pokaže kako su

sva čudesna dešavanja u kosmosu – od neobuzdanog plesa subatomskih

kvarkova do raskošnog valcera binarnih zvezda, od primordijalne vatrene

lopte Velikog praska do fascinantnog vrtloga nebeskih galaksija – odrazi

jednog veličanstvenog fizičkog principa, jedne vrhunske jednačine.

Svemir u najmanjim razmerama: šta znamo o materiji

Stari Grci smatrali su da je materija svemira sačinjena od majušnih nedeljivih

komponenata koje su nazvali atomi. Pretpostavljali su da bi obilje

materijalnih objekata, po analogiji sa ogromnim brojem reči u jeziku

sa alfabetskim pismom sagrađenim od raznolikih kombinacija malog

broja slova, moglo biti rezultat kombinacija malobrojnih, različitih, elementarnih

gradivnih jedinica. Ispravna pretpostavka. Više od dve hiljade

godina kasnije, još uvek verujemo da je to istina, premda se identitet

tih najfundamentalnijih jedinica drastično menjao tokom vremena. U

devetnaestom veku, naučnici su pokazali da mnoge poznate supstance

poput kiseonika i ugljenika sadrže najmanje komponente koje se mogu

opaziti; sledeći tradiciju, nazvali su ih atomi. Ime se zadržalo, ali istorija

je pokazala da je pogrešno: atomi su, sasvim izvesno, deljivi. Početkom

tridesetih godina prošlog veka, u radovima Dž. Dž. Tomsona, Ernesta

Raderforda, Nilsa Bora i Džejmsa Čedvika predstavljen je solarni model

atoma poznat mnogima od nas. Atomi, koji nisu ni približno najelementarniji

konstituenti materije, sastoje se od jezgra s protonima i neutronima,

okruženog rojem elektrona u orbitama.

Izvesno vreme, mnogi fizičari su smatrali da su protoni, neutroni i

elektroni ti grčki „atomi“. Ali, 1968. godine, eksperimentatori na Univerzitetu

Stanford, koristeći se sve većom moći tehnologije u istraživanju

mikroskopskih dubina materije, pokazali su da ni protoni ni neutroni

nisu fundamentalne čestice. Otkrili su da se oni sastoje od tri vrste manjih

čestica zvanih kvarkovi: ovo čudno ime, preuzeto iz knjige Fineganovo bdenje

Džejmsa Džojsa, nadenuo je teorijski fizičar Mari Gel-Man, koji je još ranije

pretpostavio njihovo postojanje. Eksperimentatori su potvrdili da postoje

dva tipa kvarkova, nazvani – malo manje kreativno – gornji (engl. up) i

donji (engl. down). Protoni se sastoje od dva gornja kvarka i jednog donjeg;

neutron se sastoji od dva donja kvarka i jednog gornjeg.

Sve što vidite u zemaljskom svetu i na nebesima, po svemu sudeći,

sastoji se od kombinacija elektrona i gornjih i donjih kvarkova. Nema

eksperimentalnih dokaza da se neka od ove tri čestice sastoji od nečeg

manjeg. Ali, postoje čvrste indikacije da svemir sadrži dodatne čestične

konstituente. Sredinom pedesetih godina prošlog veka, Frederik Rejns i

Klajd Kovan otkrili su uverljiv eksperimentalni dokaz da postoji i četvrta

vrsta fundamentalne čestice zvana neutrino, što je još ranih tridesetih

godina dvadesetog veka predvideo Volfgang Pauli. Ispostavilo se da je

neutrine vrlo teško naći – to su pravi duhovi od čestica, jer vrlo retko

stupaju u interakcije s materijom: neutrino prosečne energije lako može

proći kroz olovo debljine više stotina biliona kilometara, a da to skoro

uopšte ne utiče na njegovo kretanje. Pravo je olakšanje čuti to, jer dok

čitate ove redove, milijarde neutrina poreklom sa Sunca prolaze kroz vaše

telo i kroz zemlju, na svom usamljeničkom putovanju po kosmosu. Krajem

tridesetih godina prošlog veka, fizičari koji su proučavali kosmičke

zrake (pljuskove čestica koji bombarduju zemlju iz svemira), otkrili su

česticu nazvanu mion – koja se od elektrona razlikuje samo po tome što

je od njega oko dvesta puta teža. Pošto mioni nisu potrebni ni za šta u

kosmičkom poretku, ni za kakvu nerešenu zagonetku, niti za neki kutak

skrojen po njihovoj meri, nobelovac Isidor Isak Rabi, stručnjak za fiziku

čestica, dočekao je bez oduševljenja otkriće miona, i zapitao: „Ko je to

tražio?“ Bez obzira na sve, mion je stigao. I to nije bio kraj.

Koristeći još moćniju tehnologiju, fizičari su nastavili da lome deliće

materije s još većom energijom, u trenu stvarajući uslove neviđene još od

Velikog praska. Među krhotinama su tražili nove fundamentalne sastojke

da bi proširili sve veći spisak čestica. Evo šta su još otkrili: četiri nova tipa

kvarkova – čarobni (engl. charm), čudni (engl. strange), dubinski (engl. bottom)

i vršni (engl. top) – i novog, još težeg rođaka elektrona nazvanog tau, kao i

dve čestice po svojstvima slične neutrinu (nazvane mionski neutrino i tauneutrino,

kako bi se razlikovale od izvornog neutrina, sada zvanog elektronski

neutrino).

Ove čestice stvaraju se u visokoenergetskim sudarima i postoje samo

kratko vreme; nisu konstituenti ničeg što obično srećemo. Ali, ni to nije

sve. Za svaku od ovih čestica postoji antičestica – čestica iste mase, ali s

pojedinim suprotnim svojstvima, kao što je naelektrisanje (i druge veličine

definisane ostalim silama, kako je navedeno niže u tekstu). Na primer,

antičestica elektrona je pozitron: ima istu masu kao elektron, ali

njegovo naelektrisanje je +1, dok je naelektrisanje elektrona -1. Kada se

spoje, materija i antimaterija anihiliraju i daju čistu energiju – zato u

našem svetu vrlo retko možemo opaziti antimateriju.

Fizičari su uočili obrazac među ovim česticama, prikazanim u tabeli

1.1. Čestice materije svrstavaju se u tri grupe koje se često nazivaju familije.

Svaka familija sadrži dva tipa kvarkova, elektron ili nekog od njegovih

rođaka, i jednu vrstu neutrina. Izuzev mase, koja je najmanja u prvoj, a

najveća u trećoj familiji, ostala svojstva srodnih vrsta čestica u različitim

familijama identična su. Fizičari su do sada uspeli da ispitaju strukturu

materije dimenzija milijarditog dela milijarditog dela metra i pokazali

su da se sve poznato – bilo da je nastalo prirodno ili veštački, u ogromnim

uređajima za cepanje atoma – sastoji od nekakve kombinacije čestica iz

ove tri familije i njihovih antičestica.

I površan pregled tabele 1.1 zbuniće vas više nego što je Rabija zbunilo

otkriće miona. Razvrstavanje po familijama unosi izvestan red, ali brojna

bitna pitanja i dalje su bez odgovora. Zašto ima toliko fundamentalnih

čestica, naročito kada se čini da su najvećem broju stvari u svetu koji nas

okružuje potrebni samo elektroni i gornji i donji kvarkovi? Zašto postoje tri

familije, a ne jedna ili četiri ili više? Zašto je raspodela mase čestica naizgled

proizvoljna – na primer, zašto je tau oko 3.520 puta teži od elektrona? Zašto

vršni kvark teži kao 40.200 gornjih kvarkova? To su čudni, naizgled slučajni

brojevi. Da li iza njih zaista stoji slučajnost, nekakav božanski izbor ili postoji

logično naučno objašnjenje za te osnovne odlike našeg kosmosa?

Stvari postaju komplikovanije kada uzmemo u obzir i sile prirode. Svet oko

nas obiluje mehanizmima za ispoljavanje dejstva: loptice se mogu udarati

palicom, bandži entuzijasti mogu da se bacaju s visokih platformi,

magneti mogu da održavaju superbrze vozove neposredno iznad metalnih

šina, Gajger-Milerov brojač može da otkucava u blizini radioaktivnog

materijala, nuklearne bombe mogu da eksplodiraju. Na objekte možemo

delovati tako što ćemo ih snažno gurati, vući ili tresti, bacati ili ispaljivati

na njih druge objekte, razvlačiti ih, uvrtati ili lomiti, hladiti ih, zagrevati

ili spaljivati. U proteklih stotinu godina, fizičari su prikupili brojne dokaze

da se sve pomenute interakcije između raznih objekata i materijala, kao

i milioni miliona drugih interakcija koje se svakodnevno odvijaju pred

našim očima, mogu svesti na kombinacije četiri elementarne sile. Jedna

od njih je gravitaciona sila. Ostale tri su elektromagnetna, slaba i jaka sila.

Gravitacija nam je najbliskija od svih sila, s obzirom na to da zbog nje

kružimo oko Sunca i stojimo sa obe noge na Zemlji. Masa objekta određuje

kolikom gravitacionom silom on može da utiče na druge objekte i obrnuto.

Sledeća poznata sila je elektromagnetna. Ona stoji iza svih pogodnosti

modernog života – svetla, računara, televizije, telefona – i iza moćne prirodne

pojave munja u oluji, kao i iza nežnog dodira ruke. Na mikroskopskom

planu, naelektrisanje čestice za elektromagnetnu silu isto je što i masa za

gravitaciju: određuje jačinu elektromagnetne pobude ili odziva čestice.

Jaka i slaba sila najmanje su nam poznate, jer su dometi njihovog dejstva

subatomski – to su nuklearne sile. Zato su te dve sile otkrivene najkasnije.

Jaka sila „lepi“ kvarkove unutar protona i neutrona; takođe, spaja

protone i neutrone u atomskom jezgru. Slabu silu znamo kao silu odgovornu

za radioaktivni raspad elemenata kao što su uranijum i kobalt.

Tokom prošlog veka, fizičari su otkrili da sve četiri sile imaju dve zajedničke

odlike. Kao prvo, na mikroskopskom nivou postoji čestica koja predstavlja

najmanji paket ili delić svake od četiri sile (podrobnije o tome u poglavlju 5).

Ako ispalite laserski zrak – „pištolj sa elektromagnetnim zracima“ – ispaljujete

tok fotona, najmanjih delića elektromagnetne sile. Slično tome, najmanje

komponente slabe i jake sile jesu čestice koje nazivamo slabi kalibracioni

bozoni i gluoni. (Ime gluon vrlo je deskriptivno: gluoni se mogu posmatrati kao

mikroskopski sastojci jakog lepka – engl. glue – koji sprečava da se atomsko

jezgro raspadne.) U eksperimentima izvršenim do 1984. godine, potvrđeno

je da postoje ove tri vrste čestica sila i precizno su utvrđena njihova svojstva

(tabela 1.2). Fizičari veruju da takva čestica postoji i za gravitacionu silu – to

je graviton – ali to još uvek nije eksperimentalno potvrđeno.Gravitacija nam je najbliskija od svih sila, s obzirom na to da zbog nje

kružimo oko Sunca i stojimo sa obe noge na Zemlji. Masa objekta određuje

kolikom gravitacionom silom on može da utiče na druge objekte i obrnuto.

Sledeća poznata sila je elektromagnetna. Ona stoji iza svih pogodnosti

modernog života – svetla, računara, televizije, telefona – i iza moćne prirodne

pojave munja u oluji, kao i iza nežnog dodira ruke. Na mikroskopskom

planu, naelektrisanje čestice za elektromagnetnu silu isto je što i masa za

gravitaciju: određuje jačinu elektromagnetne pobude ili odziva čestice.

Jaka i slaba sila najmanje su nam poznate, jer su dometi njihovog dejstva

subatomski – to su nuklearne sile. Zato su te dve sile otkrivene najkasnije.

Jaka sila „lepi“ kvarkove unutar protona i neutrona; takođe, spaja

protone i neutrone u atomskom jezgru. Slabu silu znamo kao silu odgovornu

za radioaktivni raspad elemenata kao što su uranijum i kobalt.

Tokom prošlog veka, fizičari su otkrili da sve četiri sile imaju dve zajedničke

odlike. Kao prvo, na mikroskopskom nivou postoji čestica koja predstavlja

najmanji paket ili delić svake od četiri sile (podrobnije o tome u poglavlju 5).

Ako ispalite laserski zrak – „pištolj sa elektromagnetnim zracima“ – ispaljujete

tok fotona, najmanjih delića elektromagnetne sile. Slično tome, najmanje

komponente slabe i jake sile jesu čestice koje nazivamo slabi kalibracioni

bozoni i gluoni. (Ime gluon vrlo je deskriptivno: gluoni se mogu posmatrati kao

mikroskopski sastojci jakog lepka – engl. glue – koji sprečava da se atomsko

jezgro raspadne.) U eksperimentima izvršenim do 1984. godine, potvrđeno

je da postoje ove tri vrste čestica sila i precizno su utvrđena njihova svojstva

(tabela 1.2). Fizičari veruju da takva čestica postoji i za gravitacionu silu – to

je graviton – ali to još uvek nije eksperimentalno potvrđeno.

Druga zajednička odlika sila prepoznaje se u narednoj analogiji: kao

što masa (naelektrisanje) određuje kako gravitacija (elektromagnetna

sila) utiče na česticu, tako „naboj jake sile“ i „naboj slabe sile“ predstavljaju

meru delovanja jake i slabe sile na česticu. (Ova svojstva detaljno su

predstavljena u tabeli priloženoj u beleškama za ovo poglavlje.1) Ali, i u

ovom slučaju važi isto što i za mase čestica: fizičari jesu precizno izmerili

pomenuta svojstva, ali niko ne ume da objasni zašto se naš kosmos

sastoji baš od ovih čestica s takvim svojstvima.

Otkrivanje zajedničkih odlika veliki je pomak, ali i umnožava brojne

nepoznanice u vezi sa silama. Na primer, otkud baš četiri osnovne sile?

Zašto ih nema pet ili tri ili, možda, samo jedna? Zašto sile imaju tako različita

svojstva? Zbog čega su jaka i slaba sila osuđene na to da deluju na

mikroskopskom nivou, dok raspon delovanja gravitacije i elektromagnetne

sile nije ograničen? I otkud tako velika razlika u intenzitetu ovih sila?

Da biste potpunije razumeli poslednje pitanje, zamislite da držite

po jedan elektron u svakoj ruci i da te identično naelektrisane čestice

primičete jednu drugoj. Gravitaciona sila će ih terati da se približe, dok

će elektromagnetna sila delovati odbojno i težiti da ih razdvoji. Koja je

jača? Odgovor ne ostavlja mesta sumnji: elektromagnetno odbijanje je

jače milion milijardi milijardi milijardi milijarda puta (1042)! Ako biceps

na vašoj desnoj ruci predstavlja jačinu gravitacione sile, onda bi biceps

na levoj ruci morao da se protegne do kraja poznatog svemira kako bi

predstavio jačinu elektromagnetne sile. Elektromagnetna sila nije sasvim

nadvladala gravitaciju u našem svetu samo zato što se većina stvari oko

nas sastoji od jednake količine pozitivnog i negativnog naelektrisanja čije

se sile međusobno potiru. S druge strane, pošto je gravitacija uvek privlačna,

ne postoji analogno poništavanje – više mase znači veću gravitacionu

silu. Ali, gravitaciona sila je, u osnovi, izuzetno slabašna sila. (Zbog

toga je postojanje gravitona teško eksperimentalno potvrditi – potraga

za najmanjim delićem najslabije sile veliki je izazov.) Eksperimenti su

pokazali i to da je jaka sila oko sto puta jača od elektromagnetne sile, a

oko sto hiljada puta od slabe sile. Ali, šta je razlog – raison d’être? Zašto

su kosmičke sile u ovakvim odnosima?

Ovo pitanje nije plod dokonog filozofiranja o tome zašto su stvari ovakve

umesto onakve; svemir bi bio sasvim drugačije mesto kada bi svojstva

čestica materije i sile bile čak i sasvim malo drugačije. Na primer,

stabilnost jezgara oko stotinu elemenata iz periodnog sistema zavisi od

odnosa snaga između jakih i elektromagnetnih sila. Protoni stisnuti u

atomskom jezgru elektromagnetno se odbijaju, ali jaka sila između kvarkova,

od kojih se oni sastoje, srećom nadjačava ovo odbijanje i drži protone

na okupu. Ali, neznatna promena u odnosu snaga ove dve sile lako bi

narušila ravnotežu između njih i izazvala dezintegraciju većine atomskih

jezgara. Povrh toga, da je masa elektrona nekoliko puta veća, elektroni i

protoni težili bi da se kombinuju u neutrone, gojeći jezgro vodonika (najjednostavnijeg

elementa u kosmosu, čije jezgro sadrži samo jedan proton)

i sprečavajući stvaranje složenijih elemenata. Zvezde zavise od fuzije stabilnih

jezgara i ne bi se mogle formirati kad bi nastupile takve promene

u fundamentalnoj fizici. Jačina gravitacione sile takođe ima važnu ulogu

u formiranju zvezda. Ogromna gustina materije u jezgru zvezde pokreće

njenu nuklearnu peć i omogućava nastanak zvezdane svetlosti. Kada bi

gravitaciona sila bila jača, jezgro zvezde bi se još čvršće steglo i bilo bi

mnogo više nuklearnih reakcija. Ali, kao što velika vatra brže sagori od

sveće, i zvezda poput Sunca bi se usled intenzivnijih nuklearnih reakcija

pre istrošila, pa bi posledice na stvaranje života u nama znanom obliku

bile pogubne. S druge strane, kada bi se jačina gravitacione sile znatno

smanjila, materija se uopšte ne bi držala na okupu, pa se zvezde i galaksije

ne bi mogle formirati.

Mogli bismo da nastavimo, ali već vam je jasno: svemir je takav kakav je

zato što čestice materije i sila imaju ovakva svojstva. Ali postoji li naučno

objašnjenje zašto imaju ovakva svojstva?

Teorija struna: osnovna ideja

U teoriju struna ugrađena je moćna konceptualna paradigma u kojoj se

po prvi put nudi okvir za nalaženje odgovora na pomenuta pitanja. Razmotrimo

prvo osnovnu ideju.

Čestice iz tabele 1.1 jesu „slova“ svekolike materije. Izgleda da nemaju

unutrašnju strukturu, kao ni njihovi lingvistički pandani. Prema teoriji

struna, ako bismo mogli da još preciznije istražimo ove čestice – s preciznošću

mnogo većom od one koju omogućava moderna tehnologija –

otkrili bismo da svaka čestica nije kao tačkica, već da je u obliku majušne

jednodimenzionalne petlje. Poput beskonačno tanke gumice, svaka čestica

sadrži vibrirajuće, oscilirajuće, razigrano vlakno koje su fizičari, bez Gel-

Manovog literarnog dara, nazvali struna (engl. string). Na slici 1.1 prikazana

je ta ključna ideja o teoriji struna pomoću jedne obične materije, jabuke:

pri svakom narednom uvećanju, otkrivaju se sve sitniji elementi na sve

nižim nivoima u njenoj strukturi. Teorija struna dodaje novi, mikroskopski

sloj – vibrirajuću strunu – u razlaganju atoma na protone, neutrone,

elektrone i kvarkove.2

Iako se ne opaža na prvi pogled, ovom jednostavnom zamenom tačkastih

konstituenata materije strunama, rešava se problem nekompatibilnosti

kvantne mehanike i opšte relativnosti (u šta ćemo se uveriti u

poglavlju 6). Dakle, teorija struna razvezuje Gordijev čvor moderne teorijske

fizike. To je izuzetno dostignuće, ali je samo jedan od razloga što

teorija struna pobuđuje takvo oduševljenje.

Teorija struna kao objedinjena teorija svega

U Ajnštajnovo vreme, jake i slabe sile još uvek nisu bile otkrivene; ipak,

on je utvrdio da je postojanje i samo dve odvojene sile – gravitacije i elektromagnetizma

– vrlo problematično. Ajnštajn nije mogao prihvatiti da je

ustrojstvo prirode tako ekstravagantno. Zato je krenuo u tridesetogodišnju

potragu za objedinjenom teorijom polja koja bi – nadao se – pokazala da

su ove dve sile samo manifestacije jedinstvenog velikog načela. Ova donkihotovska

potraga odvojila je Ajnštajna od glavnog toka fizike u kome

je, razumljivo, bilo mnogo uzbudljivije uroniti u novu oblast, kvantnu

mehaniku. Početkom četrdesetih godina prošlog veka, napisao je prijatelju:

„Postao sam usamljen stari momak, poznat uglavnom po tome što

ne nosi čarape, koga pokazuju kao čudaka u posebnim prilikama.“3

Ajnštajn je išao ispred svog vremena. Više od pola veka kasnije, njegov

san o objedinjenoj teoriji postao je sveti gral moderne fizike. Znatan

broj fizičara i matematičara sve je sigurniji u to da bi teorija struna

mogla doneti rešenje. Pomoću samo jednog principa – da se na mikroskopskom

nivou sve sastoji od kombinacije vibrirajućih niti – teorija struna

predočava jedinstven sistem kojim je moguće obuhvatiti sve sile i svu

materiju.

Na primer, u teoriji struna iznosi se da su opažena svojstva čestica,

navedena u tabelama 1.1 i 1.2, odraz različitih načina na koji struna može

da vibrira. Klavirske žice ili strune violine imaju rezonantne frekvencije

na kojima najradije vibriraju – sheme vibracija koje sluhom doživljavamo

kao različite muzičke note i njihove više harmonike; isto važi i za petlje u

teoriji struna. Ali videćemo da se svaka od preferiranih shema vibriranja

umesto kao nota, ispoljava kao čestica čija su svojstva mase i sila određena

shemom oscilovanja strune. Elektroni u struni vibriraju na jedan

način, gornji kvarkovi na drugi itd. Svojstva čestice u teoriji struna nisu

nipošto zbirka haotičnih eksperimentalnih uvida, već su odraz iste fizičke

pojave: rezonantnih shema vibriranja – muzike, takoreći – fundamentalnih

petlji strune. Isto se može primeniti i na sile u prirodi. Videćemo da

se i česticama sile mogu pridružiti određene sheme vibriranja strune;

dakle, sve – sva materija i sve sile – objedinjeno je pod istim svodom

mikroskopskih oscilacija struna. Sve što postoji, muzika je sačinjena od

nota koje strune mogu da sviraju.

Prvi put u istoriji fizike imamo teorijsku potporu kojom se može objasniti

svaka fundamentalna odlika na kojoj je svemir izgrađen. Zato se

teorija struna ponekad pominje kao „teorija svega“ (engl. Theory of Everything,

T.O.E.) ili „konačna teorija“. Ovi „ambiciozni“ pridevi ukazuju na

najdublju teoriju fizike – teoriju koja je temelj svih ostalih teorija, i pored

koje nije potrebno pa čak ni izvodljivo ponuditi dublju razjašnjavajuću

osnovu. U praksi, mnogi teoretičari struna imaju skromniji stav i smatraju

da je svrha teorije svega da objasni svojstva fundamentalnih čestica

i osobine sila koje uzajamno deluju i utiču jedne na druge. Tvrdokorni

redukcionista smatrao bi da nikakvog ograničenja nema, i da se, u načelu,

sve – od Velikog praska do snova – može objasniti preko fundamentalnih

mikroskopskih procesa koji obuhvataju osnovne konstituente materije.

Ako znate sve o činiocima, tvrdi redukcionista, onda razumete sve

što postoji.

Redukcionistička filozofija lako potpiruje vatrene rasprave. Mnogi

smatraju luckastim i odbojnim tvrdnje da su čuda života i kosmosa samo

odrazi besmislenog plesa mikroskopskih čestica u koreografiji zakona

fizike. Da li je moguće da su zadovoljstvo, tuga ili dosada samo hemijske

reakcije u mozgu između molekula i atoma, a one, gledano iz još umanjenije

mikroskopske perspektive, predstavljaju reakcije između čestica

iz tabele 1.1, koje su, u suštini, samo vibrirajuće strune? Nobelovac Stiven

Vajnberg je prilično racionalno odgovorio na ovakve kritike u knjizi Snovi

o konačnoj teoriji (Dreams of a Final Theory):

Na drugoj strani su protivnici redukcionizma koji se zgražaju nad

onim što vide kao sumornu stranu nauke. Koliko god bilo moguće da

se oni i njihov svet svedu na život čestica ili polja i njihovih interakcija,

osećaju da se njihovo postojanje obesmišljava tim znanjem… Ne

bih pokušavao da odgovorim na ove kritike vedrim pričama o lepotama

moderne nauke. Redukcionistički pogled na svet jeste hladan i

otuđen. Mora se prihvatiti kakav jeste, ne zato što nam se sviđa, već

zato što je to način na koji svet funkcioniše.4

Pojedinci se slažu s takvim krutim stavom, drugi ga odbacuju.

Ima naučnika koji smatraju da nam teorija haosa otkriva zakone nove

vrste koji počinju da važe kada nivo složenosti sistema poraste. Jedno je

razumeti ponašanje elektrona i kvarka, sasvim drugo koristiti to znanje

da bi se sagledalo ponašanje tornada. Većina se slaže s tim. Ali, mišljenja

su neusaglašena o tome da li različiti i često neočekivani fenomeni koji

se mogu javiti u sistemima složenijim od jedne čestice zaista predstavljaju

nove fizičke principe, ili su ti principi izvedeni (makar i na užasno

složen način) iz fizičkih principa koji upravljaju izvanredno velikim brojem

elementarnih konstituenata. Smatram da oni ne predstavljaju nove

i nezavisne zakone fizike. Bilo bi teško objasniti svojstva tornada preko

fizičkih svojstava elektrona i kvarkova, ali ja tu vidim nepremostive prepreke

u računanju, a ne potrebu za novim fizičkim zakonima. I u ovom

slučaju, neki se ne bi složili s takvim stavom.

Čak i kada bismo prihvatili spornu logiku upornih redukcionista,

van sumnje je, i primarno važna za putovanje opisano u ovoj knjizi,

činjenica da je princip jedno, a praksa sasvim drugo. Skoro svi se slažu

u ovome: kada bi se postavila teorija svega, to ne bi nikako rasvetlilo sva

pitanja kojima se bave psihologija, biologija, geologija, hemija, čak i fizika.

Kosmos je toliko čudesno bogato i složeno mesto da otkriće konačne teorije

– u smislu predočenom na ovom mestu – ne bi označilo kraj nauke.

Naprotiv, otkriće teorije svega – konačnog objašnjenja svemira na njegovom

najsićušnijem mikroskopskom nivou, teorije koja se ne oslanja ni

na jedno dublje objašnjenje – obezbedilo bi najčvršću osnovu na kojoj

bi se moglo izgraditi ljudsko znanje o svetu. Njeno otkriće predstavljalo

bi početak, a ne kraj. Konačnom teorijom obezbedio bi se postojani stub

naučne usklađenosti, što bi nas uverilo da je svemir pojmljiv.

Brian Greene: The ELEGANT UNIVERSE

Izdavač
Heliks

Radoznalost duha mi je omogućila jedno od neverovatnih životnih saznanja,

srećom na vreme.I ja sam naravno, kao i

svi u ovoj kulturi, posle nužno obavljenih radnji pražnjenja probavnog

trakta koristio papir, ponosan što sam eto, pripadnik generacije koja

to ne mora tuluzom ( neizbežna slika polskog klozeta u ,,drugom,, dvorištu,

o kanap okačen porodični klip).

Radoznalost kažem, otvorenost prema drugim kulturama, moja urođena tolerancija

prema manjinskim vrednostima, omogućila mi je da jednoga dana probam

da operem dupe, odmah posle neizbežnog i olakšavajućeg pražnjenja.

Nećete verovati!Čisto prosvetljenje!Prosto gledaš svet drugim očima,

iznenada shvatiš koliko je svet lep a ljudi usrani.I zaista, sve okolo

tebe usrano!Ajde, na pijaci.To te manje deranžira, nekako je i prirodno

za taj svet tamo.Malo je nezgodnije u centru grada, svuda lep svet, obučen,

kulturan, a ipak usran.Niko ne pere dupe.Pa i te gospođe što šetaju.Sve

to toalet papir.Takva kultura, ne kažem.

Pokušavam da budem tolerantan.Još nezgodnije na nekim svečanim mestima.Eto,

neko veče gledam Magbeta na Bitefu, u sali sve odiše plemenitim, klasičnim

osećanjima, a ja ne mogu, prosto znam sve to usrano.Niko tu ne pere dupe

(izuzev onih sa šuljevima, što doživljavaju, to pranje mislim, kao

neugodnu terapiju).

Ili, gledam Borisa Tadića, govori u U.N.Sigurno čovek pre toga se pripremio,

bio u kupatilu, obavio sve to, i naravno – toalet papir.I sad govori,

ceo svet ga gleda, a usran, znam.

To, prati dupe posle, svaki dan, to je sistem vrednosti.Ko nije probao,

ne može ni da poveruje.Eto, mislim nešto, dali bi u Srebrenici oni što

ne peru dupe zaista mogli da pobiju onoliko onih što peru, da su kojim

slučajem i oni prali dupe?Ne bi!Garant!

Ovako, pobili, i to samo zato što ovi peru!

Naravno, ne mislim da treba odustati od izvesnih tradicionalnih vrednosti,

kakve god bile.Ali zaista, kakva je satisfakcija u tome da se šetaš

okolo usran?Među usranima, to još nekako i ide, kao, svi usrani pa što

bi ja?

Ali, šta je sa nama što peremo dupe.Ko štiti naša manjinska prava.Jer,

mi moramo da živimo tu, sa usranima!

Postoji jedna zanimljiva scena u stripu –Corto Maltesse-. Naime, tu glavni ,,loš momak,, u jednom trenutku izvadi pištolj i upuca svog ,,podređenog,,. Corto koji je tu prisutan, zbunjen upita: ,,Ne razumem, zašto si pucao?,,

,,Dragi prijatelju,,- odgovori mu ljubazno šef- ,, Vidiš, tip je bio objekt koji je pomislio da može da bude subjekt. Tu pucaš, sve drugo je pogrešno!,,

Mnogo dobra replika.

Kraj?

Koješta!

Možda samo trenutna kriza pregrupisavanja, takoreći tranzicije istog u nove forme mogućeg preživljavanja?

U kolektivnoj mitologiziranoj svesti Narod i Država su večni.To s toga što su nevini, a u srpskom slučaju su još i Žrtva, i to ne bilo kakva, već žrtva Izabranog naroda, onog koji baštini (?) i čuva vizantijsko nasleđe!?

Takva budoarska svest, dakle nikad izgrađena i dovršena, preživela na implantu-instanta, ne samo da ne može da s pozna sopstveni kraj, i na taj način organizuje svoju energiju ka jednom katarzičnom izranjanju iz posmrtnog epskog mitologema, već nije u stanju ni da prepozna sopstvenu smrt. Odbijajući je, misli da može da nastavi po pravu Izabranog, po pravu rutine i inercije, da nastavi sa posprdnim izrugivanjem Dobru koje je Loše jer joj je nedostupno, jer je- odgovorno.

Onaj instantni(Vizantijski) obrazac, dat (u to herojsko doba) kao privremeni i redukovani model koji je zapravo trebalo da bude ,,starter,, mogućnost početka, koji tek treba da se implantira u jedno društvo, taj obrazac ušančen u samo dva pojma Crkva i Država, je tokom tog perioda mitoligiziran (banalizovan) u svojim ,,sinonimima,, Nacija i Vlast, drobeći tokom dugog vremena svoj parcijalni, instantni uzor, popunjavajući taj nikada definisan, izgrađen i usvojen prostor kulturnog imperativa novim i novim mitologemama nacije i države, ali oslobođene nikad ugrađenog komleksnog supstrata Kulture, onog koji bi garantovao kolektivnu sposobnost za odgovorno.

To ,,duhovno i apstraktno,, neminovno je svoj izraz pronašlo u organskom (stvarnom).Karadžić i Mladić su tek usimbolisani (komandni) tokovi tog organskog koje je divljalo po marginama srpskih (sic!) prostora. Okolinu Srebrenice je obezbeđivalo par hiljada srba u raznim uniformama, 8.000 civila je tokom nekoliko dana bilo ubijano od strane par stotina ljudi, još toliko je tovarilo tela i prebacivalo u kolektivne jame. Gde su ti ljudi od kojih svaki ima po par desetina nedužnih života na savesti?

,,Služba’’ sa svojom ,,pro-evropskom elitom,, i usimbolisanim Borisom se neće upuštati u nove kreativne varijante trash scenarija.

Ta tranzicija objekta u prividan (dakle prividan, ne stvaran) subjekt iz samog središta organskog smrada Službe i pripadajućeg joj Beograda je već podržana od strane EU koja i nema drugog interesa do mirne i nemoćne Srbije.To s toga što EU ume dobro da dijagnosticira problem i uskladi svoja očekivanja.

Ima ljutiš?

Pa ne, zašto?

Najzad, nije li to pre svega naša stvar, stvar naše (ne) moći?

Svi oni koji sa strahom govore o radikalima i ostalim stvarima bez obraza a sa strojevima, pričaju gluposti.Sve to više i ne postoji, samo im niko još to nije rekao.

Postoji samo Služba i pripadajuća joj pro-evropska Srbija (sic!).

Ta Moderna šibicarske mimikrije, one koja gaji guju od Putina u nedrima jeste krajnji cilj i rezultat političke pozadine atentata na Đinđića.Ideja 12.03.2003. je bila da se reformski potencijal demokratske stranke, dakle stvarne tranzicije objekt-subjekt, prevede u prostor tradicionalnog mitološkog (našem srcu dragom) budoara, onom koji je ideološki blizak zapravo DSS-u, i gde je Koštunica zapravo samo ličio na trenutnog dobitnika a u zbilji je bio samo ,,kolateralna šteta,, jednog neuporedivo ozbiljnijeg projekta Službe.

Ona je ta koja u ovom trenutku tranziciju iz objekta ( nečega bez identiteta i sistema vrednosti) u subjekt doživljava kao najstrašniju anatemu i sve sa Amfilohijem na čelu i usimbolisanim Borisom (Crkva i Država) vodi sve nas u privid Identiteta koji je za nju, Službu, jedina realnost opstanka.

отаџбину

Upoznaj \domovinu/ da bi je više voleo.

(Patriotski vodič)

Spoznaj samog sebe.

(Frojd, Jung, Tadić)

PRAVEDNICI

Srebrni kaftan jutra zaogrće, polako, obzorje, a nebeski kladenac rose spira snene zazore noći i vragolasto treperi u vlatima trave. Pčela upreda zuj u prve zvuke dana… I slavujak je tu, u moćnoj krošnji jablana, njegov poj vija za pčelom, za šuštanjem lišća, za grlenim odzivom šume.

A gore, gle, gore u plavetima leta, kočoperna povesma belih oblaka nestašno jure jedni druge, kao jaganjci tek umakli s trla. Kroz njih se prodeva oštrokljuni soko pred kojim, eno je, umače žuna, umače čak tamo iza samotnog luga ukraj potoka.

Budi se Srbija i ogleda u beskraju ljubavi. Stasala, jedra lepotica, jelek da pukne, krv damara zajedno sa otkucajima večnosti… Krasotica, gorda među drugama, najpristalija od svih. Uzdasi je prate, i žudnja…

Ali, šta je ono tamo? Tamo, tamo, niz Dunavo mutno… Kakav je to ostatak noći?

Oh, pa to je selo Jabuka, to se njegovi dični seljani vraćaju iz komšiluka, sa još jedne noćne mobe. I ponoćnog viteškog nadmetanja u bacanju kamena s ramena. Oh, kakve su to ljudine, kakve su to delije vazda kadre stići i uteći!

Srbi su to!

POTOMCI

Polegla Srbija, sve uz Moravu, uz Moravu, na jug, u noć… Mesec se kruni biserjem i srebrom i, kao polenom, praši obrise tuge… Noć letnja…

Šarplanina u nebo štrči, a ispod njuma leglo pusto i mrtvo Kosovo. Drum širok, prav, carski… Po njega se rasipali hanovi, seraji, bašče, češme… Mesečina greje… Martinka u krilo, Dorča ide nogu pred nogu, a čalgidžije peške idev i svirav. Svirav i pojev. T’nko, visoko, kroz noć i mesečinu svirav. A iz seraj i bašče, kude mlade žene i devojke oko šedrvana oro igrav, grneta sviri, dajre se čuje, i pesma… I toj ne pesma, već glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kako prvo devojačko milovanje i celivanje… Pa taj glas ide, s’s mesečinu se lepi, treperi i kao melem na srce pada…

Ali, hej, šta je to? Šta to rade mlade junoše naše? Zašto ti dični potomnci spomenik u travu hitaju? Zašto snagu arče na bronzanom Bori? E, jesu silni, jesu pustopašni, jesu naši!

Jesu Srbi!

RASAD

Kud god da se pogleda – Srbija!

Srbija među pesmama, među šljivama, među ljudima na njivama, među pričama i kažama, među stadima i lažama…

Srbija, pesma među narodima!

Ali, šta? Gde je Farma? Gde je taj rasadnik srpske pameti, lepote, plemenitosti i manira? Oh, bože, gde su svi ti divni ljudi?

Od Horgoša do Dragaša, od Drine do Stare planine, raširila ruke Srbija naša najlepša i najvelikodušnija, naša mila mati, raširila svoje žuljevite ruke da nas sve zagrli i tako nam kaže koliko nas voli – jer to samo majka može da voli…

izvor:Danas

by Branislav Guzina

Recesija je po definiciji teško podnošljiva stvar.Za društvo u ozbiljnoj regresiji, recesija je katastrofa. Govorim o Srbiji.

Ne sporim, propast jednopartijske ideologije i tranzicioni put (uz sve konsekvence) u parlamentarni sistem sa ideološkim imperativom privatnog, jeste nekakav ,,razvojni put,, nekakva istorijska progresija, međutim…

Na sreću ili ne, u prilici sam da mogu da se sećam ,,drugova,, svih tih likova iz Brozovog doba (ajde da ih ne dajem poimence) koji su imali realnu moć i koji su nesumnjivo odlučivali o mnogo čemu bitnom za naše živote pri tom vodeći strogo računa o ideološkim imperativima od kojih je zavisila ne samo karijera već i njihova lična bezbednost.

I onda, potpuni suspans!

Već tih 60-tih godina drugovi su imali osjećaja (hrabrosti, razuma?) da stavljaju potpise da se državnim novcem snimaju filmovi Pavlovića, Makavejeva…naravno neki nisu pušteni, mnogi jesu, mnogi prešli granicu, odneli nagrade.

(Čak je i u post –staljinističkoj SSSR Bondarčuk snimao epsko-herojske slike carizma kao i Tarkovski potpuno subverzivne poetsko-intimističke hermetičke diskurse!Treba li da spomenem Poljsku i Kšištofa Zanusija?)

Tim partijskim kadrovima je sveže upokojeni Milutin Čolić uspeo da predoči ideju ,,festivala-festivala,, i dobije novac, medije i državno sponzorstvo.

Upravo tada je gospođa Mira Trailović tim istim drugovima ,,prodala,, ideju o državnom interesu postojanja festivala teatarske avantgarde i gle, drugovi su stoički i u prvim redovima prihvatali da ih kapitalistučke neformalne grupe umetnika zasipaju brašnom dok su na sceni ujednačenim ritmom pulsirali raznobojni kondomi!

I u isto vreme je na radio Beogradu iz večeri u veče Radomir Konstantinović čitao Filosofiju palanke, radni narod je u tim kasnim satim već spavao , ali ne svi, ne svi!

Proverio sam lično :u arhivi radio Beograda nema niti jednog sačuvanog minuta Radomira Konstantinovića! Ideološki razlozi? Ne budite naivni.

Nisam sentimentalan niti pokušavam da branim i dokazujem.Jednostavno nisam pripadao tom svetu drugova, pa ipak…sve se to zaista dešavalo, tada!

Pokušajte da uporedite tu dogmatsku kadrovsku strukturu sa današnjom, demokratskom elitom u okruženju liberalnih sloboda i ustavom zagarantovanih prava?

Da li kao i ja osećate stid što su ta lica- lica ove države, lica nas samih, naša lica?

Da li se kao i ja stidite svog predsednika, premijera, vlade, ministara i najzad svog društva i kulture?

Da li je argument to što je 20 godina od nestanka Jugoslavije i nastanka parlamentarnih bogougodnosti uspelo da donese estesko-literarnu vrednost jednog Arsenijevića i kinematografski trijumf drugog Arsenijevića? That is all?

U odgovoru na to moram da se vratim tezi koja je meni samom već opsesivna.

Radi se o pitanju – zašto je srpskom društvu toliko bila potrebna Jugoslavija( uključujući i drugi deo tog pitanja – zašto su svi ostali jedva čekali da je se rastosiljaju)?

Odmah preskačem svu kompleksnost istorijsko-političko-geopolitičko-kulturnih i svih ostalih okolnosti potrebnih za ozbiljnost mogućeg odgovora i strastveno upadam u opsesivni ishod : Strah!

Strah je paradigma srpskog kulturnog identiteta kome je histerično bila potrebna masa u kojoj, utopljen, nije morao da brine o sopstvenim realijama i odgovornostima, već tako umešan u svu sumu Balkanskog lonca mogao je nesmetano da razvija svoje posprdne umišljenosti, trijumfalnu nadobudnost urođenog mu prostakluka, ono šenlučenje koje je nudilo blaženstvo oslobađanja od straha i odgovornosti, upućivalo na kolektivnu infantilnost koja je imperativno (ideološki) zahtevala od svih ostalih razumevanje i blagonaklonost za ,,po prirodi infantilnom,,!

Posprdnost koncepta ,,Velike Srbije,, je samo prividno (i zato posprdno) politički koncept, to je zapravo samo ,,politički,, izraz tog Straha, u osnovi bestidnog i nemoćnog pokušaja bekstva od njega i suočavanja sa njim, po svaku cenu,pa i po cenu zločina!

I u toj ceni, ceni Srebrenice, Vukovara i svega ostalog, može se sagledati mera tog straha ostajanja samih sa sobom i neizbežnog suočavanja sa sopstvenim identitetom.Srbija je definitivno danas sama sa sobom, ostavljena samoj sebi.Neke kulture (neke nacije), one okrenute imperativu života bi to shvatile kao mogućnost, istina tešku i neugodnu ali ipak kapiju budućnosti ma kako to bolno bilo.

Srbija ne!

Srbija to ne čini u nekom imaginarnom konsensusu odbijanja,ne.Srbija to jednostavno ne može, nije u stanju, nema u sebi, nema odakle da izvuče tu snagu iz sebe jer jednostavno u tom ,,sebi,, nema ničega sem Straha od tog saznanja o sebi samoj i zato i zbog toga Srbija ,, piša uz vetar,, zapišana i usmrđena ne pitajući za cenu sve uz ružno i posprdno namigivanje sebi samoj.

I zato Srbija tuži.

I zato i ,,Kosovo i EU,,.

I zato Jeremić.

I zato Tadić

I zato….u Srbiji nema nevinih.

U njoj nema ničega.Ni opozicije ni disidenata, nema ni kriminalaca ni intelektualnih protuva, nema ničega u Srbiji i naravno : nema nevinih!

Svi, i vi koji niste i vi ste krivi.

Aleksandar Molnar 19.07.2010. Šta to (sve) znači kada se kaže: Zoran Đinđić je bio decizionista?

Odgovor Vesni Pešić

Tekstom “Molnarova kritika Zorana Đinđića”, koji se pojavio u junskom broju Republike[1] i kojim je osporila neke od mojih stavova iznetih u drugom delu teksta “Dva oblika političke recepcije ideja Karla Šmita u Srbiji” (objavljenom u aprilskom broju Republike), Vesna Pešić je otvorila polemiku o prirodi i karakteru politike koju je Đinđić kao premijer Srbije vodio od januara 2001. do marta 2003. Na tome sam joj iskreno zahvalan, pošto je više nego očigledno da o toj politici postoje sasvim oprečna mišljenja (i u samom proevropski orijentisanom delu političkog spektra Srbije) i da je sučeljavanje argumenata o njoj važno ne samo radi njenog istorijski što verodostojnijeg prosuđivanja, nego i radi izvlačenja pouka (“socijalnog učenja”) za ustavnu konsolidaciju i evropsku integraciju Srbije u narednom periodu.

Na osnovu onoga što je moja oponentkinja napisala u svom prilogu mogu da zaključim da među nama postoje dva nesporazuma i četiri tačke neslaganja.

Počeću s nesporazumima. Vesna Pešić na početku svog teksta upozorava da “(p)otencijalni učesnici mogu biti obeshrabreni teorijskom tvrđavom Karla Šmita” u koju sam postavio svoju kritiku Zorana Đinđića. Na to mogu da odgovorim samo da mi svakako nije bila namera da gradim “tvrđavu” kojom bih “obeshrabrivao” učesnike u diskusiji pošto tekst o kojem je reč predstavlja jedno od sedam poglavlja prve verzije moje knjige Sunce mita i dugačka senka Karla Šmita. O ustavnom zlopaćenju Srbije u prvoj dekadi 21. veka koju sam novembra 2009. na čitanje dao mom cenjenom kolegi Nebojši Popovu, s napomenom da u časopisu Republika, kao urednik, objavi bilo koji deo koji nađe za shodno. Knjigu, koja bi iz štampe trebalo da se pojavi sredinom leta, napisao sam u okviru rada na jednom naučnom projektu i bez ikakve namere da se obraćam bilo kome drugom osim intelektualnoj zajednici spremnoj za jednu kompleksnu i bespredrasudnu misaonu aktivnost – kakvu teorijska rasprava o ulozi ideja u politici uvek podrazumeva. Štaviše, kao što pokazuje originalni naslov poglavlja u kojem sam razmatrao političku recepciju ideja iz Šmitove ustavnopravne teorije u Srbiji, namera mi je bila da pokažem kako su neke od njih počele da pristižu u srbijansku intelektualnu elitu u drugoj polovini osamdesetih i tokom devedesetih godina, da bi onda, nakon obaranja Miloševićevog režima, našle svoju realizaciju u odgovarajućim politikama, odnosno, još uže, u stavovima prema ustavnom pitanju, te dale svoj doprinos onome što danas u Srbiji realno imamo – ustav totalne pluralističke partijske države koji se samo selektivno primenjuje i čije centralne odredbe o Kosovu, vanrednom i ratnom stanju još uvek čekaju svog pravog egzekutora.

Time dolazimo do drugog nesporazuma koji se odnosi na politički značaj Slobodana Samardžića i Zorana Đinđića.Iz ove perspektive posmatrano, ma koliko to mojoj oponentkinji paralo uši, jasno je da je mnogo veći politički značaj imao Slobodan Samardžić, kao intelektualac koji je u pomenutom periodu najviše doprineo pozitivnoj afirmaciji Šmitove koncepcije “političkog” u Srbiji i koji je, kao ministar za Kosovo i Metohiju u drugoj Koštuničinoj vladi, odigrao i te kako važnu ulogu u ustavnim zbivanjima 2006–2008. Sagledan u tom kontekstu Đinđićev politički značaj je sporedan. On je baštenik drugog dela idejnog korpusa Karla Šmita (decizionističke “suverene diktature”), koji ga je inspirisao na, po mom uverenju, takođe loše rešenje ustavnog pitanja i koji se u praksi pokazao nedostatnim da spreči opisano ustavno stanje koje danas imamo u Srbiji. U delu teksta posvećenom Zoranu Đinđiću bilo mi je posebno stalo da pokažem da se Šmitu (tj. teoriji “političkog”) ne može suprotstavljati Šmitom (tj. teorijom “suverene diktature”), jer će na kraju uvek pobediti Šmit, a to je (u kojoj god varijanti) zaista poslednje što nam je potrebno u procesu ustavne konsolidacije i evropske integracije. Obrnuto, ono što nam je u narednom periodu neophodno jeste, po mom mišljenju, razumevanje pogubnosti Šmitove ustavne logike i otklanjanje štete koja je nastala njenom primenom na političke i pravne prilike u Srbiji (odnosno, delimično, u SR Jugoslaviji).

Čitanjem teksta Vesne Pešić stekao sam utisak da se slažemo u dve (nota bene!:vrlo važne) stvari. Oboje smatramo 1) da je Koštuničina politika dovela do uspostavljanja – u Šmitovim kategorijama – totalne pluralističke partijske države u Srbiji i 2) da je Đinđićeva politika bila decizionistička (“Decizionizam, arbitrarnost, diskreciono odlučivanje, jesu bile karakteristike njegove vladavine” – priznaje Vesna Pešić u tački 4 svog teksta). Prava, istinska neslaganja među nama nastaju u pogledu implikacija koje povlači za sobom kvalifikacija Zorana Đinđića kao decizioniste i zato bih na tome zasnovao svoj odgovor Vesni Pešić. Dakle, šta to (sve) znači kada se kaže: Zoran Đinđić je bio decizionista?

1) Filozofski temelji decizionizma

Početkom 2001. godine Vesna Pešić je na jednom naučnom skupu organizovanom na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, u svom zalaganju za što bržu evropeizaciju Srbije (i Jugoslavije), kritikovala proizvodnju “viška politike” u Srbiji, “koji onemogućava da se formira političko polje u kome transparentno deluju politički subjekti”. Tada je ona izrekla vrlo važan sud o aktuelnoj političkoj situaciji: “Mi ni približno ne možemo da kažemo šta u stvari hoće Koštunica, a šta Đinđić, odnosno mi ne znamo njihova politička gledišta na iste stvari. Pošto se gledišta tako stidljivo ispoljavaju, insistira se na različitim metodama: navodno, jedna frakcija vlasti je sklona brzim promenama ali nelegalnim, a druga je spora ali zato legalistička. No, to su samo prazne reči” (Pešić, 2001: 180). Na istom skupu sam se založio za što brže sazivanje ustavotvorne skupštine (pre svega na saveznom nivou), a sve u cilju da se stvore jasne i transparentne startne pozicije za predstojeće reforme, ali i da se politička situacija razbistri i da se napusti miloševićevska politička konfiguracija, u kojoj je uvek desnica bila ta koja je sprečavala institucionalizaciju političkog života na demokratskim osnovama (Molnar, 2001a: 186–187; preštampano u: Molnar, 2008: 141; upor. i Molnar, 1998: 78; preštampano u: Molnar, 2008: 90). Na nedostatak vremena upozoravao je na istom skupu i naš preminuli kolega Laslo Sekelj, pozivajući se na iskustva u demokratizaciji evropskih zemalja posle Drugog svetskog rata, koja su ukazivala na to da stanje koje se, na ovaj ili onaj način, uspostavi odmah nakon rušenja starog autoritarnog režima ima neumoljivu tendenciju da se reprodukuje u dužem vremenskom periodu (Sekelj, 2001: 104).

Takva upozorenja iz naučnih krugova ostala su bez odjeka. Agonija poslednje Jugoslavije ušla je u dvogodišnju terminalnu fazu, tokom koje je Srbiju razdirao sukob na desnici političkog prostora – upravo sukob između decizionizma i “legalizma”. Radikalizacija tog sukoba polovinom 2002, a zatim i njegovo šokantno okončanje ubistvom Zorana Đinđića 12. marta 2003. (s obzirom na to da kratkotrajna Živkovićeva vlada nije mogla da prevaziđe sukob, niti da spreči pobednički pohod “legalizma” u izgradnju totalne pluralističke partijske države), stvorili su emotivnu koprenu koja i danas istraživače ometa da realno procene koja su “politička gledišta na iste stvari” glavni akteri sukoba skrivali iza, kako je to Vesna Pešić nazvala, “praznih reči”. Samoj Vesni Pešić ubistvo Zorana Đinđića razvejalo je sve neizvesnosti: to što se Vojislav Koštunica razobličio kao reakcionarni restaurator Miloševićeve nacionalističke politike svevlašća moralo je da znači da je Zoran Đinđić bio progresivni zagovornik evropske integracije Srbije (i Jugoslavije). Podležući široko rasprostranjenoj potrebi da se ubijeni premijer prikaže u što boljem svetlu, moja oponentkinja je tada otišla tako daleko da je u teorijskim spisima Zorana Đinđića (koje je on objavljivao u svojim tridesetim godinama) prepoznala “liberalno stanovište, koje je tokom vremena sve više dobijalo obrise političkog projekta” (Pešić, 2003: 14). Dakle, u njenoj tadašnjoj interpretaciji, Zoran Đinđić ne samo što je kao premijer sprovodio ispravnu politiku evropske integracije Srbije, nego je svoju politiku (kao “projekt”!) izgradio na liberalnom političkom stanovištu, teorijski razrađenom mnogo pre nego što je došao na vlast.

Foto: Miloš PerićOvde se nalazi prva tačka neslaganja. Tezu da je Zoran Đinđić kao premijer sprovodio politiku liberalne evropeizacije Srbije smatram pogrešnom. Štaviše, sam Đinđić je tvrdio da liberalizam pripada prošlosti (tj. da je “doživeo svoj vrhunac u apsolutističkoj državi”: Đinđić, 1984: 45), eksplicitno odbacivao “individualističko-liberalne teorije osnovnih prava” (Đinđić, 1987b: 36) i insistirao na ekvidistanci u odnosu na sve ideologije (zarad ideološki neutralnih “programskih koncepcija”). Stoga smatram da je Vesna Pešić (i ne samo ona) učinila Đinđiću veliku nepravdu kada ga je posthumno svrstala tamo gde on sam nije ni želeo da pripada. Jednako mi je neprihvatljiv tvrd stav da politika koju je Đinđić vodio dok je bio premijer Srbije nije imala, kao i da danas nema, proevropsku alternativu. Moja teza glasi da su Đinđićeva nastojanja da svoju politiku poveže sa ciljem pridruživanja Srbije Evropskoj uniji bila unapred osuđena na propast upravo zbog njenog decizionističkog jezgra, koje je dezavuisalo borbu protiv Koštuničine “legalističke” opcije i koje ne može služiti ni kao inspiracija za uspešnu ustavnu konsolidaciju i evropsku integraciju Srbije u drugoj dekadi 21. veka. Tu svoju tezu temeljim na dva ključna aksioma: prvo, decizionizam je inkompatibilan sa svakom transparentnom i koliko-toliko teorijski uobličenom ideologijom – pa tako i sa liberalizmom – i, drugo, put pridruživanja Evropskoj uniji ne mora nužno da podrazumeva evropeizaciju države i društva (što smatram poželjnom i zapravo jedinom sigurnom opcijom), nego može da se pojmi i u kategorijama odgovarajuće filozofsko-istorijske koncepcije nacionalnog “posebnog puta” (Sonderweg).

U tekstu u kojem je kritikovala moje stavove, Vesna Pešić je, kako se ispostavilo, odustala od svojih ranijih, potpuno bezizglednih napora da Đinđića prikaže kao liberala. To smatram jednom od prvih pozitivnih tekovina polemike. Međutim, Vesna Pešić je sada otišla u sasvim drugu krajnost od one iz članka pod naslovom “Aktualnost Đinđićeve filozofije” (sic!), potpuno neosnovano tvrdeći da sa svojih 36 godina Đinđić “očito nije bio sazreo kao filozof i teoretičar”. Motivacija za manevar od “aktualnosti” do “nezrelosti” više je nego jasna: kada se već ne može pokazati da je Đinđić bio dosledni teoretičar i praktičar liberalizma, onda treba trivijalizovati njegov filozofski i teorijski background. Pri tom se slažem da je Đinđić bio eklektičar koji je želeo da preuzima i u svoju misao integriše različite ideje – što vidim kao hvale vrednu odliku. To, međutim, ne obesnažuje moju tvrdnju da su ideje koje su se pokazale najrelevantnijim za njegovo postupanje kao političara na vlasti 2001–2003. bile upravo decizionističke ideje Karla Šmita. Mi ne znamo kako bi se Zoran Đinđić razvijao da je živeo i delao u uslovima konsolidovanog demokratskog poretka i da li bi neke druge ideje za koje se zanimao dobile veći značaj u njegovim očima. Činjenica je da su njegovi ključni teorijski stavovi o politici nastali u vreme urušavanja komunizma, dok je njegov ključni politički angažman nastupio u stanju revolucionarnog haosa, prouzrokovanog urušavanjem Miloševićevog režima; u tim uslovima, smatram da mu se Šmitova decizionistička opcija, formirana u smutnim vremenima entropije Vajmarske republike, nametnula kao najbliža i najplauzibilnija.

Time dolazimo do nagoveštenog spora o samom fenomenu decizionizma. Za razliku od Vesne Pešić, koja očigledno veruje da može postojati filozofski nefundirani decizionizam, ja smatram da je za postojanje decizionizma nužno postojanje legitimacione matrice u jednoj specifičnoj oblasti filozofije – naime, u filozofiji istorije. Jer, odluke koje decizionizam uzdiže u vrhunski pokretač svekolikog društvenog života nikada nisu mišljene kao izraz arbitrarnosti i pukog voluntarizma, već im se legitimacija uvek nalazi u oblasti istorijske naddeterminacije.

U svojoj uticajnoj knjizi Legitimnost novog veka Hans Blumenberg je decizionistički legitimacioni obrazac objasnio na sledeći način: “decizionizam svoj odnos prema legitimnosti uzima iz poricanja voluntarizma. Jer, potonji je nalik na institucionalizovanu nepostojanost apsolutne moći, dok prvi živi od toga da su ‘odluke’ uvek već donete kad nastupe istorijske instance” (Blumenberg, 2004: 78). Istorijsku naddeterminaciju “odluka” decizionizam izvršava posredstvom mesijanske uloge velikih (istorijskih) ličnosti, na način na koji je to prvi put u svojoj filozofiji istorije učinio Hegel – uz pomoć monarhijskog (ali i kvazimonarhijskog) elementa “apsolutno suverene ličnosti” (Blumenberg, 2004: 80). Iako su za kasniji razvoj decizionizma veliki značaj imali kritičari Hegelove filozofije istorije, poput Serena Kjerkegora i Karla Marksa – koji su kroz čistoću čina smatrali da će se osloboditi jalovog “rezonovanja” celokupne prosvetiteljske epohe (upor. Levit, 2001: 142–143) – Hegelovo združivanje univerzalne istorije (shvaćene kao svojevrsne teodiceje), nacionalne karakterologije (kao osnovne pretpostavke za “posebne puteve” svakog naroda pojedinačno) i mesijanskog sjaja “velikog čoveka” (po modelu revolucionarnog despota Napoleona Bonaparte) pokazalo se kao nezaobilazna osnova za sve kasnije varijacije decizionističke legitimacione matrice.

To sve, naravno, ne znači da svaki decizionista mora biti filozof; on samo mora imati potrebu za filozofsko-istorijskom legitimacionom matricom, koju mu može obezbediti i neko drugi, neki filozofski obrazovani “advokat” poput samog Karla Šmita. Na kraju krajeva, Šmitova decizionistička teorija je upravo i nastala kao kruna njegovih “advokatskih” delatnosti u korist pretendenata na suverenu diktaturu u Vajmarskoj Nemačkoj. U Đinđićevom slučaju imali smo, pak, idealan spoj filozofa i političara: sklonost ka decizionističkom načinu razmišljanja i razumevanju funkcionisanja vlasti on je formirao još u svojoj “filozofskoj fazi”, tokom osamdesetih godina, prevashodno pod uticajem čitanja Šmitovih spisa, da bi je onda aktivirao kada je sam došao u posed premijerske vlasti. Naravno, svi oni koji su zainteresovani za ozbiljnije proučavanje Đinđićeve političke prakse (i pre i nakon njegovog dolaska na vlast) moraju da uzmu u obzir mnoge druge aktuelne okolnosti, a ne samo literaturu koju je čitao dok je bio u “filozofskoj fazi”. Iz ograničene perspektive zadatka rekonstruisanja Đinđićevog shvatanja politike (kao i potrebe za njenim legitimiranjem) koju je vodio kao premijer Srbije, ovaj iskorak u istoriju ideja (koje je dobro poznavao i čijem je dejstvu bio dugi niz godina pre toga izložen) pokazuje se kao neminovan.

Ako je išta bilo legitimaciona matrica Đinđićeve vlasti to je bila upravo njegova “filozofija srpske istorije”, o kojoj sam detaljno pisao u drugom delu teksta “Dva oblika političke recepcije ideja Karla Šmita u Srbiji” (na šta ovde nemam potrebu da se vraćam, pošto rečenom nemam šta ni da dodam, ni da oduzmem). U Đinđićevoj “filozofiji srpske istorije” preplitali su se, sasvim na Hegelovom tragu, univerzalna istorija (koja, u aktuelnoj verziji, evropske narode “tera” na priključenje Evropskoj uniji), srpskiSonderweg (koji bi se zapravo, nakon gubitka u istorijskom bespuću 20. veka, tek tokom prve dekade 21. veka samopotvrdio kao takav) i “velika ličnost”, koja koncentriše vlast u svojim rukama, koja razume tu istorijsku naddeterminaciju i koja zato ne preza ni od čega da bi uklonila sve (kako joj se čini, uzaludne i neodržive) prepreke. Upravo u toj filozofsko-istorijskoj armaturi decizionizma krije se njegova snaga, njegova spremnost na politički “avanturizam”, ali i klica njegove propasti: s obzirom na to da je povratna sprega sa realnošću blokirana (navodno boljim uvidom u “suštinska” kretanja istorijskog duha), pojačava se autizam, osećaj mesijanstva (koji se realizuje kroz “slobodu čina”) i rezistentnost na trezveno sagledavanje objektivnih rizika od pojedinačnih “avanturističkih” poteza.

2) Decizionistički antinormativizam

U svojoj kritici mojih stavova Vesna Pešić je tvrdila da Zoran Đinđić “nije planirao ustavotvornu skupštinu, jer to nije mogao da ostvari. Svi njegovi predlozi i manjeg obima od toga su nailazili na apsolutnu blokadu DSS-a i Koštunice”. Kao potvrdu te tvrdnje ona je navela Đinđićeve reči “Legalizam, znate šta znači? To znači striktno primenjivanje zakona i Ustava Slobodana Miloševića i to da ih primenjuju ljudi Slobodana Miloševića – sve drugo je nelegalizam”.

Iako se temelji na već navedenoj suprotstavljenosti naših osnovnih teza o karakteru i sprovodivosti Đinđićeve politike, neslaganje između moje oponentkinje i mene po ovom pitanju još je izrazitije nego po prvom pitanju. Pre svega, smatram da ona u ovom delu svoje kritike mojih stavova tone još dublje u kanon navijačke istoriografije koja minimizuje nedostatke svog favorita, pripisuje mu sve same plemenite namere, a za sve njegove propuste optužuje zle namere njegovog konkurenta za vlast. Da li su u pitanju navijači Zorana Đinđića ili Vojislava Koštunice potpuno je svejedno: i jedni i drugi imaju univerzalan obrazac redistribuiranja celokupne krivice za katastrofalan bilans srbijanske demokratske tranzicije u prvoj dekadi 21. veka na “dežurnog krivca”. Pri tom zvuči potpuno neverovatno objašnjenje Vesne Pešić da decizionista Zoran Đinđić “nije planirao ustavotvornu skupštinu, jer to nije mogao da ostvari”. Kao prvo, nema te prepreke koja će decizionistu odvratiti od nekog nauma ako ga procenjuje kao saobrazan svojoj filozofiji istorije i svojoj misiji. Ustavotvorna skupština ne samo što nije bila uklopiva u Đinđićevu “filozofiju srpske istorije”, nego je samo mogla da ugrozi njegovu poziciju na vrhu decizionističke piramide. Zato je pravi politički stav u kojem se ogledao njegov politički credo bio da je “jedinstvo DOS-a (…) dovoljno za funkcionisanje sistema” (Đinđić, 2001: 90). Pošto je DOS bio suveren (baš kao što je i on sam bio suveren unutar DOS-a), Đinđić ne samo što nikada nije ni pomišljao na ustavotvornu skupštinu, nego je na nju mogao da gleda samo kao na opasnost razgradnje tog suvereniteta u pravcu demokratske ustavne države (u kojoj, kao što je poznato, suverena instanca vlasti ne postoji: upor. Kriele, 1988; Molnar, 2002: 25 i dalje).

Drugo, postavlja se pitanje na koji način i sa kojim obrazloženjem bi Vojislav Koštunica mogao da ospori ili spreči sazivanje ustavotvorne skupštine, da ga je Zoran Đinđić kojim slučajem stvarno inicirao. Pa jedan od najupečatljivijih segmenata Koštuničine kritike Miloševićevog ustavotvorstva u devedesetim godinama odnosio se na nedostatak legitimiteta usled nesazivanja ustavotvorne skupštine; jedan od najoriginalnijih programskih ciljeva DSS-a u to vreme je sazivanje ustavotvorne skupštine; na kraju krajeva, jedan od najvažnijih liberalnih prežitaka iz vremena prevođenja Federalističkih spisa u misaonom sklopu Vojislava Koštunice upravo je ideja ustavotvorne skupštine! Kako bi Vojislav Koštunica mogao da izbegne političku smrt da je bojkotovao, opstruirao ili, kojim slučajem, čak pokušao da spreči DOS u iskrenoj, otvorenoj i odlučnoj inicijativi za sazivanje ustavotvorne skupštine, pa samim tim i realizaciji tako važnog proklamovanog političkog cilja DSS-a? Najozbiljniji politički propust Vojislav Koštunica je učinio upravo onda kada je svoj “legalizam” lišio svih konstitucionalnih premisa, svrstao se uz sve one koji su zatirali uslove za sazivanje ustavotvorne skupštine i prihvatio političko pesničenje kojim je započela erozija njegovog političkog kredibiliteta.

Naposletku, treće, postavlja se pitanje zašto Zoran Đinđić nije inicirao sazivanje ustavotvorne skupštine u februaru 2003. Da je tačno da mu je jedina prepreka za sazivanje ustavotvorne skupštine bio Vojislav Koštunica, kako tvrdi Vesna Pešić, onda bi mu demontaža poslednje Jugoslavije i poslednjeg zvaničnog uporišta vlasti potonjeg bila idealna prilika za to. Zoran Đinđić, međutim, nije ni pomislio na to rešenje. Izbegavajući kako pluralističko-demokratsku opciju (tj. sazivanje ustavotvorne skupštine), tako i tzv. legalističku opciju (za koju će Vojislav Koštunica 2006, kao premijer, pridobiti 242 poslanika Skupštine Srbije i oko 45% birača registrovanih u važećim biračkim spiskovima), on se opredelio za nešto treće – za decizionistički put ustavotvorstva koji je bio u nesaglasju i sa pluralističkom demokratijom i sa tada važećim pravilima ustavne revizije (pošto je trebalo da ga ostvari 126 poslanika Skupštine Srbije koji su se nalazili pod njegovom kontrolom i prosta većina birača izašlih na izbore). Kako bi realno tekao ovaj proces ustavotvorstva, šta bi bile ustavne odredbe i ko bi bio čuvar takvog ustava mi danas ne možemo znati, zato što je sve obustavljeno nedugo nakon Đinđićevog ubistva. Ono, pak, što sasvim pouzdano znamo jeste da je Zoran Đinđić bio jedan od principijelnih političkih aktera koji su u periodu od oktobra 2000. do februara 2003. odbacivali opciju sazivanja ustavotvorne skupštine. Na početku tog perioda on svakako nije bio jedini; na kraju tog perioda bio je spreman da ostane jedini.

Poslednja rečenica iz izjave Zorana Đinđića koju je citirala Vesna Pešić indikativna je, međutim, u jednom drugom pogledu. Ona pokazuje da je Đinđić video pred sobom samo dve alternative: legalizam (“striktno primenjivanje zakona i Ustava Slobodana Miloševića”, i to od strane “ljudi Slobodana Miloševića”) i “nelegalizam”. Ovde dolazi do izražaja tipično decizionistički način gledanja na pravo: “legalizam” je način na koji funkcioniše pravo koje je jedan diktator stvorio i za čiju “striktnu” interpretaciju i primenu je postavio svoje ljude od poverenja. Nakon rušenja vlasti tog diktatora Đinđić se opredelio za “nelegalizam” – koji je jedino mogao da znači suvereno donošenje odluka koje neće biti vezane ni Miloševićevim, ali ni bilo kojim drugim “legalizmom”. Zbog toga nije nimalo čudno što je Đinđićeva vlada “tokom 2001–2002. vladala uredbama i za godinu dana je donela više uredbi nego sve Miloševićeve vlade za deset godina” (Prokopijević et al., 2002: 56). U nekim oblastima društvenog života, u kojima je već ionako postojao pravni galimatijas, kao što su npr. bile lukrativne i korupciji podložne carine, takve uredbe ne samo što nisu rešavale probleme manjkavog “legalizma”, nego su, upravo obrnuto, samo produbljivale vladajući haos i dovodile “do stvaranja svesti o tome da je samo lični ekonomski interes opravdan” (Begović et al., 2002: 92). Čak i u situacijama u kojima nije mogao da se slobodno koristi svemogućim uredbama, već je bio prisiljen da se poziva na Miloševićev ustav i njegove zakone, Đinđić je uvek sebi čuvao decizionističku slobodu da ih “interpretira” prema vlastitom nahođenju i potrebama vlasti, oslanjajući se na faktičku moć da isključi sve druge “interpretacije” koje mu nisu odgovarale. Tako mu je sopstvena “interpretacija” jednog od poslednjih Miloševićevih zakona – Zakona o izboru narodnih poslanika Republike Srbije od 9. oktobra 2000. – prema kojoj su nekooperativni poslanici vrlo lako mogli da izgube mandat (razlog je mogao biti i nedolaženje na sednice), donosila moć da skoro slobodno raspolaže mandatima poslanika Srbije, a samim tim i da počne da odlučuje o skupštinskoj većini. Borbu pravnim argumentima i za pravne argumente zamenila je otvorena borba za moć slobodnog odlučivanja o svemu i svačemu, pa tako i o “pravom” smislu pravnih normi – čime su one praktično prestale da imaju bilo kakav univerzalan racionalan supstrat i realan društveni značaj.

Iako formulisan na način pobijanja Koštuničinog pogubnog “legalizma”, Đinđićev “nelegalizam” je dobro sledio Šmitovu logiku postupanja suverena u haotičnom prirodnom stanju. Naime, na osnovu jedne vrlo tendenciozno iskrivljene interpretacije političke filozofije Tomasa Hobsa (iz koje su izostavljeni svi elementi prirodnog prava i društvenog ugovora – upor. detaljnije o tome: Molnar, 2001: 183 i dalje), Karl Šmit je formulisao decizionistički credo: “suverena odluka je državna diktaturakoja stvara zakon i poredak, diktatura u anarhičnoj nesigurnosti i nad anarhičnom nesigurnošću preddržavnog i poddržavnog prirodnog stanja” (Šmit, 2003: 23). Iako je Šmit dopuštao da kasniji pravni razvitak može ići u pravcu normativizma ili institucionalizma (koji je vrhunio u nacionalsocijalističkom “mišljenju konkretnog poretka”: upor. Šmit, 2003: 42), njegov temeljni stav je glasio da u nultoj tački, dok svega toga nema, društvo funkcioniše na svom najelementarnijem, što znači na decizionističkom principu: tada, shodno Đinđićevoj vlastitoj interpretaciji tog stava, članovi društva sebi postavljaju samo “osnovno pitanje koje nije: šta je istina, nego: ko odlučuje” (Đinđić, 2003: 57). A onaj ko odlučuje – sećaće se kasnije Dušan Mihajlović Đinđićevih reči iz vremena kada je ovaj bio premijer – rukovodi se principom: “nije važna istina, već percepcija javnosti o događaju” (Mihajlović, 2005: 297). Istina je bila trajno prognana iz Đinđićeve percepcije sveta podeljenog na one koji slobodno odlučuju i one koji varljivo percipiraju.

3) Suverena diktatura

Moja oponentkinja mi je, odmah na početku svog teksta, zamerila: “Molnar tvrdi da je Đinđićeva vladavina bila jednako suvereno diktatorska kao Miloševićeva i Brozova, a ova dvojica sigurno nisu poznavala dela Karla Šmita”. Ta tvrdnja nije u potpunosti tačna. Pogledajmo šta stvarno stoji u mom tekstu: “Po parametrima sopstvene teorije, Đinđićeva premijerska vlast u Srbiji bila je jednako diktatorska kao što je to nekada bila i Miloševićeva (a pre njega i Brozova) predsednička. Ono što je jedino moglo da čini razliku bilo je dalje ojačavanje momentasuverene ustavotvornosti”. Prema tome, ja nisam nikada mogao ni pomisliti na to da su Broz i Milošević čitali i primenjivali učenje Karla Šmita; tvrdio sam samo to da su zaključci do kojih je Đinđić došao u svojoj, Šmitovom teorijom inspirisanoj analizi komunističke i Miloševićeve diktature mogli da se primene i na njega samog, kada je u periodu 2001–2003. počeo da kumulira vlast i gradi sopstvenu (suverenu) diktaturu.

Foto: Aleksandar AnđićI zaista ne vidim šta je sporno u toj, sasvim prirodnoj simbiozi decizionizma i diktature (koja nije komesarska, nego “suverena”, tj. koja, u užem smislu Šmitovog koncepta, prethodi kretanju na neki od dva pomenuta puta pravnog razvitka). Kovitlac borbe za moć koji je Đinđić podigao u nameri da utvrdi svoj decizionistički položaj udaljio ga je ne samo od običnih građana (koji su se u sociološkim istraživanjima jednoglasno izjašnjavali o tome da ne vide nikakve institucionalne promene u Srbiji u odnosu na Miloševićevo vreme: Pavićević, 2003: 92), radnih ljudi i sindikata (Marinković, 2002: 282–283), glasača DOS-a (uoči pogibije, podršku mu je davalo, u najboljem slučaju, do 30% biračkog tela: Goati, 2004: 311), nego i od mnogobrojnih dojučerašnjih saboraca iz redova tog istog DOS-a. O tome su u javnosti već svedočili neki od potonjih. Miodrag Mile Isakov je tako, na primer, opisivao Đinđićevu rastuću sklonost da sve glavne odluke donosi sam i realizuje ih na način koji smatra primerenim, ne trpeći rasprave i prigovore (Isakov, 2005: 152–153); Dušan Mihajlović se protivio njegovoj sklonosti da saradnike tretira kao “potrošnu robu” (Mihajlović, 2005: 297); Milana St. Protića je porast njegove samoizolacije, arogancije i netrpeljivosti naveo da u njemu prepozna “jednog balkanskog despota” (Protić, 2005: 235); pa čak je i do kraja lojalni Čeda Jovanović napisao da su se, uoči atentata, pripadnici tvrdog jezgra oko Đinđića, iscrpljeni sukobima sa sve većim brojem protivnika (i neprijatelja), osećali “usamljeni” (Jovanović, 2005: 113). Međutim, Đinđić se slepo držao svog decizionističkog načela – da u uslovima “preddržavnog i poddržavnog” haosa osnovno pitanje nije: šta je istina, nego: ko odlučuje i kako javnost percipira događaje – i zato je mirno mogao da ignoriše sve sumorniju realnost oko sebe i sve frapantnije sličnosti između njegove i vlasti njegovih prethodnika. Tako je vremenom nastao circulus vitiosus iz kojeg nije bilo izlaza: pošto su se stare, pervertirane institucije urušavale, a nove, demokratske se nisu izgrađivale i pošto su se društveni sukobi, u stanju haotične tranzicije, samo umnožavali i povećavali vrednosnu konfuziju, logika rotacione revolucije počela je da funkcioniše (o razlici između ustavotvorne i rotacione revolucije videti: Molnar, 2001b: 255 i dalje), dezavuišući u najvećoj meri premijerov ultimativni cilj priključenja Srbije Evropskoj uniji. Štaviše, nemogućnost da ovlada rastućim unutrašnjim problemima (čak i kada je razvlastio svoje najveće rivale, Miloševića, Šešelja i Koštunicu, i kada je već krenuo u obračun s Ulemekom) primoravala je Đinđića da kompenzaciju traži na spoljnopolitičkom planu, gde mu je (zbog kratkoročne nedostižnosti željenog članstva u Evropskoj uniji) na raspolaganju stajalo samo pitanje statusa Kosova – tog Melstrema svih novijih nastojanja da se Srbija civilizuje, demokratizuje pa, na kraju krajeva, i evropeizuje (na šta ću se još vratiti pod tačkom 4).

Takvo stanje u Srbiji (pa, donekle, i u Jugoslaviji) Đinđić je percipirao kao anarhično stanje, u kojem se “legalizam” starog diktatora mora posmatrati kao ništavan i u kojem novi diktator (tj. on sam) mora biti potpuno suveren i početi od početka – svojim potpuno slobodnim odlukama kao suštinom “nelegalizma”. A pošto državu u kojoj je delovao nije tretirao kao pravnu (ni u smislu rule of law, ni u smislu Rechtsstaat), Đinđićev “nelegalizam” je po prirodi stvari morao da bude podvrgnut imperativu stvaranja vlastite piramide instanci koje donose “odluke” i koje funkcionišu na (iz starog režima već poznatim) principima ličnog poverenja i lojalnosti (prevashodno prema “apsolutno suverenoj ličnosti” na vrhu DOS-a). Otuda odsustvo bilo kakve ozbiljne inicijative da se srede prilike u sudskoj vlasti, otuda klijentelistička tendencija postoktobarskog partijskog sistema Srbije, otuda vladavina uredbama, otuda, naposletku, ubrzano povezivanje položaja u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti, kao i funkcija u izvršnoj vlasti i upravnim odborima javnih preduzeća (čime su i stvoreni temelji sistemske korupcije: Barać i Zlatić, 2004: 36 i dalje). Iz te perspektive podela vlasti, programske političke partije, impersonalne institucije, pravni sporovi, nadređenost osnovnih prava čoveka drugim pravima itd. postali su luksuz koji su možda sebi i mogle da dozvole razvijene ustavne demokratske države, dok su u uslovima “preddržavnog i poddržavnog prirodnog stanja” bile isključiva opasnost po suverenitet države, DOS-a i Zorana Đinđića samog.

Time naposletku dolazimo i do presudne razlike između Đinđićeve diktature i diktatura njegovih prethodnika. Dok su i Broz i Milošević došli u poziciju da svoje diktatorske režime stabilizuju ustavima (sačuvavši, naravno, pravo da ga menjaju raznoraznim “kreativnim interpretacijama” svojih poslušnika), Đinđić je vladao u stanju potpunog pravnog haosa, iz kojeg je tek trebalo da proistekne nekakav ustavni poredak i koje je njegovoj diktaturi neprekidno nametalo zadatak suverene ustavotvornosti. Drugim rečima, slobodne odluke i odluke kojima su pojedine postojeće pravne, pa i ustavne norme (donete u vreme Miloševićevog režima) interpretirane na način da bi se omogućilo zadovoljenje neke ad hoc potrebe vlasti morale su da se u doglednoj budućnosti (tačnije, do 2010) razbiju o jedan već izgrađeni i kompleksno razvijeni pravni poredak – pravni poredak Evropske unije. Zadatak suverenog ustavotvorstva zato je u Đinđićevoj svesti bio neraspletivo povezan – štaviše, bio je njegova direktna posledica – s ultimativnim zadatkom evropske integracije Srbije. Tu svake sličnosti između Đinđića i njegovih prethodnika prestaju i započinje najveća inovacija Đinđićeve vladavine uopšte.

4) Decizionistička varijanta evropeizacije Srbije

“Teza ‘o mesijanskoj diktaturi’ takođe je neodrživa. Kakvo je to mesijanstvo, opsednutost i fiksacija čiji je sadržaj članstvo u EU? Pa zar to nije najrealističkiji i najpoželjniji cilj za sve zemlje koje su se izvukle iz komunizma posle pada Berlinskog zida, i neupitna namera svih suseda Srbije (već i za vreme Đinđića)?” – pita se Vesna Pešić, imputirajući mi implicite da sam neka vrsta evroskeptika čim dovodim u pitanje sve Đinđićeve tekovine evropeizacije Srbije, a verovatno i sve druge tekovine njegove politike (zaključno sa svim onim što su uradili i svi ministri u njegovoj vladi).

Ovde su već moje reči tendenciozno izvrnute. Meni nije ni na kraj pameti palo da osporim sve tekovine Đinđićeve politike (njegove ministre nisam ni pominjao). Štaviše, napisao sam vrlo jasno: “Njene nesumnjive dobre strane – predanost cilju evropskih integracija, afirmacija kulture nenasilja i dinamizacija političkog života – zaslužuju da i dalje inspirišu nove generacije političkih teoretičara i praktičara u Srbiji”. Međutim, ono što je meni bilo važno da naglasim jeste da je Đinđićev decizionizam sve te pozitivne tekovine progresivno ugrožavao i obesmišljavao; jer, ako se ispravni ciljevi u dužem vremenskom periodu kontinuirano nastoje realizovati uz pomoć pogrešnih sredstava od njih na kraju ne ostaje ništa. A decizionizam je, svojom fiksacijom na odlučivanje i borbu za moć da se odlučuje, kao Bogom predodređen da na kraju napusti sve pozitivne vrednosti i da vlast pojmi kao samosvrhu. Zoran Đinđić je, primera radi, bio taj koji je započeo praksu prećutne rehabilitacije delova starog režima (konkretno, otcepljene frakcije SPS-a koju je Branislav Ivković nazvao Socijalističkom narodnom strankom), kako bi uz njihovu pomoć namicao većinu u skupštini i njenim odborima za predloge vlade i nesmetano vladanje. Spirala netransparentne i neprincipijelne političke trgovine u skupštini tada je započela da funkcioniše, usmeravajući Srbiju na onaj pogubni put koji je svojevremeno u celosti prešla Vajmarska Nemačka. U njenim poslednjim danima – kada su se Šmitovi klijenti (Kurt fon Šlajher, pre svih) borili za moć (i međusobno i svi zajedno protiv Adolfa Hitlera) i kada je decizionizam, ogoljen do krajnosti, počeo da proizvodi svoje najpogubnije posledice – “usvajanje političkih odluka bilo kog porekla i bilo kog sadržaja, sve dok iza njih stoji dovoljno moći (…) doprinelo je tome da se pokopa svaki univerzalno priznati vrednosni sistem” (Neumann, 1988: 75). To je bila objektivna opasnost koja je od 2002. počela da se nadvija i nad postmiloševićevskom Srbijom, koja perzistira i danas i koja bi na kraju lako mogla da poništi sve tri pomenute vrednosti koje se danas još uvek (kako sam konstatovao, s pravom) u Srbiji dovode u vezu s imenom Zorana Đinđića.

Pogledajmo jedan sasvim drugačiji primer – u oblasti ekonomske politike. I tu je došla do izražaja Đinđićeva fiksacija za 2010. godinu (kada je Srbija, prema temeljnoj “odluci”, trebalo da postane punopravni član Evropske unije). Nastavljajući praksu stare komandne ekonomije, Đinđićeva vlada je donela “prvu desetoljetku” (tj. “Strategiju privrednog razvoja Srbije do 2010”), kojom je projektovala fantastične ekonomske uspehe koje namerava da ostvari svojom reformskom politikom (npr. dugoročni rast društvenog proizvoda trebalo je da dostigne 8,55%, a u pojedinim sektorima i celih 15%) i koji su trebali da služe stvaranju ekonomskih preduslova za priključenje Evropskoj uniji. Međutim, uprkos optimističkim najavama brzih, sveobuhvatnih i dubinskih ekonomskih reformi, malo toga je za Đinđićevog života zaista realizovano. Štaviše, u javnosti “je vlada Zorana Đinđića forsirala retoriku o sebi kao ‘reformskoj vladi koja nema alternativu’, dok je u stvarnosti čuvala status quo a zapadnu pomoć koristila kako bi stvorila utisak da se u Srbiji bolje živi i da je to rezultat reformi vlade” (Prokopijević et al., 2002: 60). A tamo gde je nešto činjeno, reforma je na sebi nosila nesumnjiv pečat decizionizma. Jedan od prvih krupnijih rezultata postoktobarskog pobedničkog decizionizma bila je jedna sasvim osobena “filozofija privatizacije”, inaugurisana Zakonom o privatizaciji Republike Srbije iz juna 2001. Privatizacija u Srbiji osmišljena je u suprotnosti ne samo sa važećim Ustavom, nego i sa samim evropskim standardima; potpuno izuzeta iz kompleksnog projekta svojinske transformacije i strategije socijalnog razvoja, brižljivo pošteđena svakog oblika javne kontrole (Barać i Zlatić, 2004: 15 i dalje), ona je ponosno obznanjivala suverenost članova vlade – a to znači, u krajnjoj liniji, DOS-a, odnosno Zorana Đinđića samog – u raspolaganju društvenom svojinom Srbije. Rezultat takve “filozofije privatizacije” nisu bile samo afere i skandali (kao što je to, primera radi, sa “Sartidom” bio slučaj), nego i jedna haotična privredna transformacija koja je, kao ekonomski pandan pravnom haosu, dodatno udaljavala Srbiju od Evropske unije.

*

Pervertiranje krajnje poželjnog strateškog opredeljenja Srbije za priključenje Evropskoj uniji u mesijanski poduhvat sa slabim šansama za uspeh imalo je dve stožerne tačke. Prvo, Đinđić je sebe samog video kao nezamenljivu “veliku ličnost” kojoj je istorija dodelila zadatak privođenja Srbije na “glavni tok”, i to u roku koji je i sama Vesna Pešić označila kao “nerealan”. Drugo, pošto je srpski “poseban put” trebalo da traje ipak nezanemarljivih deset godina (sve do 2010)i pošto sredstva decizionizma nisu mogla da obezbede ni minimalnu društvenu koheziju tokom celog tog perioda, to je glavna dopuna decizionizmu u socijalnoj integraciji Srbije morala biti pronađena u – iracionalnoj nacionalnoj homogenizaciji.

Kada se krajem osamdesetih godina prošlog veka bivša SFRJ raspadala pod uticajem sukobljenih nacionalističkih politika na temelju nacionalnih homogenizacija Zoran Đinđić je insistirao na Šmitovoj koncepciji nacionalne homogenosti kao ključnom preduslovu za “pravu” “državnu celinu” – nacionalnu državu (Đinđić, 1988: 9). Ne mareći mnogo za činjenicu da su obični (komunizmom nezadojeni) stanovnici Srbije bili duhovno najbliži Evropi upravo tada, kao deo Jugoslavije (isto je važilo i za onaj deo međuratnog perioda koji je usledio posle smrti prvog jugoslovenskog diktatora), Đinđić se tada saglašavao sa srpskim intelektualcima (o njima upor. Milosavljević, 1996) koji su nacionalnu homogenizaciju u Srbiji (i drugim bivšim jugoslovenskim republikama) tretirali kao pretpostavku svakog društvenog oporavka i državne konsolidacije (na ruševinama SFRJ). I kasnije je Đinđić jugoslovenstvo video kao ideološku zabludu srpskog naroda (Đinđić, 2005: 16), pa mu nije predstavljalo problem ni da Crnu Goru isprati na put samostalnosti. Kosovo je, međutim, predstavljalo neuporedivo veći problem, ali Đinđić ni u njegovom rešavanju nije nameravao da odstupi od principa nacionalne homogenosti: severni deo, koji je bio većinski naseljen Srbima, trebalo je odvojiti od mnogo većeg ostatka (u kojem je postojala albanska nacionalna homogenizacija) i (ponovo) pripojiti Srbiji. Đinđićeva nevolja ležala je, međutim, u tome što je zaokruženje etnički homogene Srbije – za koju je, kako svedoči intervju Der Spiegelu od 1. januara 2003, bio spreman da na kocku stavi stabilnost Bosne i Hercegovine (Đinđić, 2003: 20), što znači i celog regiona – doživljavao kao sredstvo za sticanje popularnosti i za opstanak na vlasti, zbog čega je bio spreman da se upusti u očajnički poduhvat realizacije tog političkog cilja u kratkom roku (zapravo već u narednih nekoliko godina), uz ogroman rizik lavine negativnih reakcija iz međunarodne zajednice, a pogotovo iz Evropske unije. Šta god danas mislili o opciji podele Kosova, ona je bila tempirana bomba na Đinđićevom putu ekspresnog pridruživanja Srbije Evropskoj uniji: iako je bila relikt starog obrasca nacionalne homogenizacije, koji je svu svoju autodestruktivnost pokazao još pod Miloševićem, Đinđić je osećao potrebu da je zadrži u vlastitom projektu srpskog Sonderwega, čak i po cenu ulaska u nove, još ozbiljnije i hazardnije sukobe sa svojim “evropskim partnerima”.

A ti sukobi su se već jasno raspoznavali 2002, i to upravo zbog toga što je prepuštanje šmitovskom “nelegalizmu”, koji u haosu prirodnog stanja priznaje samo potpuno slobodne odluke suverene diktatorske vlasti i vodi računa o imperativima nacionalne homogenizacije, počelo sve ozbiljnije da kolidira s realnim potrebama Srbije za dalekosežnim strukturnim promenama u svim segmentima društva (i to ne samo zbog toga da bi bili kompatibilni s evropskim sistemima). To se može plastično ilustrovati na primeru sukoba Đinđićeve vlade sa Saveznim ustavnim sudom (kojem se na čelu tada već nalazio profesor Momčilo Grubač iz Demokratskog centra) krajem jula 2002. Reagujući na poništavanje odluke Administrativnog odbora Skupštine Srbije kojom se oduzima mandat 21 poslaniku DSS-a zbog kršenja njihovog zajamčenog pasivnog biračkog prava “†p‡remijer Srbije Zoran Đinđić istog dana je izjavio da odluka Saveznog ustavnog suda osporava suverenitet u pravima i obavezama izborne koalicije DOS i da on ne vidi mogućnost da se DOS-u ospori to pravo” (Milošević, 2002). Pred voljom suverena u Srbiji moralo je, dakle, da ustukne svako osnovno pravo i svaki sud. Ipak, posle taktičkog nadmudrivanja s ciljem da se efektivno obezvredi odluka Saveznog ustavnog suda, Đinđić je na kraju pristao da vrati poslanike DSS-a u Skupštinu Srbije – ali ne zarad zaštite njihovih osnovnih prava ili poštovanja institucije Saveznog ustavnog suda, nego usled neinstitucionalnog pritiska zvaničnika Evropske unije, koji su se tako pojavili u ulozi najviše decizionističke instance koja (indiferentna prema istini!?!) donosi sopstvene odluke.

Suverena odluka za ekspresno članstvo Srbije u Evropskoj uniji, koja je proizašla iz Đinđićeve “filozofije srpske istorije”, kojom je na brzinu (do 2010) trebalo da se okonča srpski Sonderwegi za realizaciju koje je bio sposoban samo jedan jedinstveni “veliki čovek” – on sam – na vrhu piramide instanci koje donose “odluke” (priznajući samo zvaničnike Evropske unije kao vrhovne arbitre), ne može se kvalifikovati drugačije nego kao mesijanska. Samo iz te perspektive učlanjenje Srbije u Evropsku uniju postajalo je mesijanski zadatak, ravan onom ranijem, komunističkom ili aktuelnom konkurentskom, koji bi Srbiju da sačuva od zala moderne zapadne civilizacije. Takav model “evropeizacije” smatrao sam i još uvek smatram kontraproduktivnim upravo sa stanovišta cilja kojem je nominalno bio namenjen. Članstvo u Evropskoj uniji može se postići samo ako se na odgovarajući način menja ceo ustavni sistem, kao temeljni okvir za sve druge reforme, i ako se u te promene demokratski uključe građani Srbije. To je bila suština ideje ustavotvorne skupštine za koju smo se u proteklim godinama zalagali moji istomišljenici (ponajviše na stranicama časopisa Republika) i ja. Izgradnja institucija koje su pravno kompatibilne s evropskim institucijama – i, štaviše, afirmacija odgovarajućih vrednosti – ne može da usledi milošću neke suverene instance koja donosi odluke i koja strepi jedino od neformalnih intervencija zvaničnika Evropske unije, već samo kroz istinsku podelu vlasti (sa realno nezavisnim sudstvom, kojeg i dalje nemamo), kroz regulisanu i fer borbu više konkurentskih političkih opcija (koje imaju svoje jasne programe, o čijoj prihvatljivosti odlučuju birači na izborima), kroz slobodne medije i kroz transparentnost delanja svih nosilaca vlasti. Decizionizam je za tako nešto podoban taman onoliko malo koliko i totalna pluralistička partijska država koja trenutno u Srbiji funkcioniše (u iščekivanju novog “cara” Lazara da je totalno mobiliše za ponovno osvajanje Kosova i Metohije).

Zbog svega toga sam sklon da Zorana Đinđića i njegovu “filozofiju srpske istorije” svrstam pre u kontroverzne pripreme Srbije za ozbiljno zakoračivanje na put evropskih integracija, nego u njenu supstancijalnu evropeizaciju. Njegov sukob sa Vojislavom Koštunicom bio je, kao što sam već konstatovao, sukob na desnici, koji se odvijao mnogo više u znaku nemoći da se okonča rotaciono kretanje revolucije u Srbiji, nego što je realno oblikovao srbijansku evropsku budućnost. Sama činjenica da je mučki ubijen, sa po svoj prilici političkom pozadinom (koja i danas ostaje skrivena u tami kao i pre sedam godina), ne menja ništa na tome. Pored toga što je tragična sama po sebi, njegova smrt na tragičnosti dobija perpetuiranjem mita da je bio ništa manje od mesije – spasioca Srbije. Taj mit sasvim izvesno nema snagu da unapredi performanse Srbije na njenom tegobnom putu ustavne konsolidacije i evropske integracije u drugoj (a, ko zna, možda i u trećoj) dekadi 21. veka, niti je u stanju da ugrozi vladajući kosovski mit. Sve što je u moći tog mita jeste da na mesto jednog tragično osujećenog spasioca, koji nije uspeo da spasi Kosovo za Srbiju, postavi drugog – koji nije uspeo da Srbiju spasi od (većeg dela) Kosova[2]. Umesto prepuštanja mitskom diskursu ove ili one provenijencije, od čega bi realno mogli da profitiraju samo demagozi zainteresovani za sticanje i očuvanje lične vlasti, Srbiji je danas potrebna prosvećena javna debata o svemu što je dovelo do katastrofalnog bilansa ustavne konsolidacije i evropske integracije u prvoj dekadi 21. veka – kako ne bi ovako lamentirali i 2020. Ovu polemiku sa Vesnom Pešić smatram vlastitim skromnim doprinosom toj debati.

Republika, 01.07 – 31.08.2010.