Negde sam već napisao da uopće nema smisla pisati, govoriti, na kod nas.

To s toga što smo sve relativizovali, kao što sami znate, sve obesmislili, pa sad samo budale i pokvarenjaci, oni što rade za Udbu (samo u simboličnom, općem smislu, dakle za pare) mogu da se retorički nadjebavaju i zamlaćuju narod koji je eto sav Vlaškog porekla –pa nikako da se doseti. A ako bi i hteo (da se najzad, doseti) to bi bilo neugodno, naporno, postavilo bi pred njih standarde a to znači i odgovornost, pa zatim…ne, nikako, mnogo je komplikovano.

Pišem jer sam gledao Mani Gotovac kako analizira tekući historijski bitak države Hrvatske. Kaže Mani da ’Rvackom vladaju mediokriteti, kako u politici tako u privredi a zatim i intelektualnoj oblasti njihove im Javnosti i da je ’Rvacka u takvim sranjima sine qua non, i gotovo!

E, ako je u Hrvatskoj tako, a ta nam susjeda ima daleko veće pokazatelje svih društvenih parametara, moram da postavim pitanje: Ko vlada Srbijom?

Ako je u ’Rvackoj to mediokritet – u Srbiji to tada mora biti Ološ!?

Već samim pogledom na već navedene statističke pokazatelje to mora biti tako.

To mora biti tako samim pogledom u lica političkih lidera, pogledom u ta beskrajno jeftina lica nekakvog Velje, Tome, Borisa, Vučića, Šukija, Voje..svih tih Dačića koje eto već 20-tak godina gledamo kako nas – a mi nikako da se dosetimo.

To mora biti tako već samim pogledom na spisak članova nevladine organizacije nevinog naslova ,,Srpski poslovni klub’’ gde je kompletan spisak svog onog ološa koji je svoj prvi (i naravno legitimno) prljavi milion zaradio u Slobino vreme, finansirajući Srebrenice, Vukovare i ostalo, a za uzvrat, to posle 5-to oktobarskog ,,prevrata,, to taj ološ okrenuo i umnožio stotinak puta, sada naravno legalno i legitimno.

To mora biti tako jer je Ološ suštastveni izraz nas samih, našeg kulturnog bića. Ološ je Naš izbor. Naš ponos. On ne samo da nam na smeta, ne ugrožava nas, već je uslov našeg nacionalnog Identiteta. I zato mi taj svoj Ološ (Identitet) ne damo nikome i nikada, ni za kakvu cenu.Jer, ako bi smo ga dali, dali bi smo sebe, svoju duhovnost, veru, jer sve je to unutar te naše ideje Ološa-Identiteta.

I zato imamo ,,reformu,, sudstva i sve te Nate i Malovićke kojih bi se svako postideo.

I zato imamo ,,reformu,, vojske koja narasta sa svojih realnih 12.000 na preko 35.000!? (ko će to da plati, ko da naoruža sa M-48?)

I zato imamo i dalje Udbu koja može da menja ime svakoga dana ali će svaki pošteni srbin da zna da je to ona, ista, njegovom srcu draga Udba.

Ko vlada Srbijom? Ološ!

To s toga što mi nemamo problema sa Srebrenicom, ne bar u onom smislu koji se očekuje od nas. Jer naš Identitet liči na onu sliku pesnika ,,Mrtve drage,, koju nam je ostavio R.Konstantinović, onu užasnu sliku pesnika nad otvorenom rakom svoje drage i njegove patnje ne za njom, svojom besmrtnom ljubavi, već bestidne patnje nad (i za) sobom, svojim ,,tragičnim usudom,, tom strašnom nesposobnošću za emociju prema bilo kome i bilo čemu što nije on sam!

I zato mi nemamo i ne možemo imati problema sa sobom (i Srebrenicom), već samo sa svetom koji ne razume da Mi, stari evropski narod, imamo prava da tu i tamo učinimo adolescentske genocidne ispade koje Svet teba (i mora) da razume!

I zato mi stojimo uvređeni (ali i dalje ponosni ) pred nerazumevanjem tog Sveta koji (jebiga, šta da im radimo) nema tu sposobnost da shvati!

I zato je Srbija u miru sama sa sobom, u sopstvenom konsensusu (?), ali i u stalnom sukobu sa svetom koji taj konsensus nikako da postigne.

Jer Srbija još od vremena Čarnojevića beži od Juga, odande gde je njena čistota ugrožena i neutemeljena samim prisustvom drugih koji nikako da je, budući orijentalni i beskompromisni, prihvate takvu,  grubu i pijanu, i beži ka Severu, načičkana na tim severnim obalama odakle se razgaćena među šljivama izruguje i sprda sa tim istim severom ignorišući poredak Sveta i Razuma, opijena sobom i smradom Slave svog sopstvenog izbora, tog trijumfalnog organskog ključanja bestidne destruktivnosti i samodopadnosti, najzad obesmišljenog prkosa poretku i istoriji, dakle nakaznoj spoznaji koja još uvek kulja iz njenog nacionalnog, mitološkog budoara.

Jeste, tačno je da je Srbija u svojoj modernoj istoriji demokratska zemlja. Teško je da i ima zemlje koja je u većoj meri imala snage da tako apsolutno i autentično učini svoj demokratski izraz u odabiru vlasti-Ološa, kao što je to mogla Srbija.

Pogotovu ovih godina. Kada taj Ološ najavljuje sebe kao ,,regionalnu silu,, koja će kao takva, nastaviti da širi regionalni razdor, posprdno braneći svoje interese, svoje Kosovo, Srpsku i ko zna šta još!?

Sada, kada taj nacionalni Ološ postaje lagano svestan da se u Istoriji koja se uvek (na svu sreću?) ponavlja, ipak nešto menja i događa.

Ta svest Srbije, ta kolektivna uvređenost time postaje veća i nervoznija. Ona zna da joj je tu i tamo, s vremena na vreme, potreban nekakav Sarajevski atentntat, nekakav 27.mart, malo balkanskog ratovanja bez kojih nema opstanka tom Ološu, koji bez emocija stoji nad otvorenom rakom Istorije, zabrinut ,,tragičnim usudom,, sebstva, kome izgleda ,,novo i promena,, neće više dozvoliti te preko potrebne tinejđžerske ispade najstarijeg među narodima.

Branislav Guzina