Umro sam…u vozu

Sasvim jednostavno.Iz nekog razloga ušao sam u voz.Verovatno sam želeo da se prošetam. Unutra gotovo da nije bilo nikog. Seo sam, sačekao da voz krene i gledao sam kroz prozor.Svetlost je bila lepa, kondukter se hodom mornara po olujnom moru približavao, malo sam uobičajeno poskakivao u ritmu kloparanja i…onda sam umro.

Što bi se reklo: umro je, a da nije ni znao!

Sve to nema veze.Mrtav sam. U vozu ili na nekom drugom mestu, svejedno. Kad si mrtav onda je to to. Sve (sve?) je odmah tu, savršeno. Dobro je što život ne poznaje smrt. Prestao bi da postoji.Istog trenutka.

Kako da vam objasnim? Suvremenom terminologijom rečeno, život ima analognu prirodu.Ima početak, neko trajanje i kraj. Smrt ne. Smrt je digitalna.

Sve je tu, odmah, sve vreme (glupost, ovde nema vremena a i prostor je pesnička kategorija).

Sada znam da je H.L.Borhes pišući o Alefu dao najpribližniji opis smrti koju život može da da. Horhe je ovde i baš smo o tome malo…ovde u smrti Horhe sam ja, kao što je i on moja malenkost, jer ovde je sve sve, hoću da kažem da je smrt – Jedno.

Ako mislite da ste razumeli, grešite. Za vas to može da bude metafora.

Sada, kada sam Jedno, ja sam opušten. To samo uslovno, jer toga nema ovde, kao ni onog suprotnog. Zapravo ima sve, ali…dobro, nema načina da se to prevede na život. Ja sada posmatram, a i to je bez veze, neadekvatno. Možda zato što sam svež mrtvac, pa nosim u sebi još neki odraz života eto, pokušavam da objasnim, ne znam. I to ,,ne znam,, je taj mogući odraz, jer toga ovde nema. Smrt je znanje, jer je Sve. Život je taj koji ne zna, i zato mora stalno da postavlja pitanja, traži…Ha! Ne mogu a da ne pogledam (?!) sve te dirljive predodžbe života o paklu, na primer. Evo ga, Boš upravo razmazuje svoje fantazmagorične detinjarije. Da, vi to ne znate.Smrt je Sad! I zauvek. Nema ni pre ni posle. To je Život. Tu kod vas ima onog od pre i ono što će doći, ovde je samo Sad, samo Jedno. Ne razumete, nema veze.

Za vas žive je bitno (to sada znam) da je osnova svega u vašem svetu – neznanje! Isto tako i odsustvo svakog pokreta. Život je rutina, ponavljanje.Isto onako kako sunce izlazi na horizontu svakoga jutra.To je život.

Smrt je Sve, da se ne ponavljam, smrt je sveukupno saznanje.

Ima u Bibliji jedna opšte poznata rečenica:-blago siromašnima duhom, njihovo je carstvo nebesko.- Neverovatno kako to vi niste shvatili, ako i jeste, onda samo delimično, mistificirajući, poetizirajući….

Ubeđeni ste da je pokret, osvajanje znanja (svetlosti!?) princip života, njegov uslov!?

To su principi smrti, to je priroda Jednog, to je smrt života.

Dobro, malo sam se zaneo, nov sam.

Mrtvak.

Dakle, ovo bi mogao biti pakao.Ovo bi mogao biti raj.

Jeste.Sve to. Ništa ovde nije odvojeno.Ovde je Sve.

Budući tako, i vi ste ovde. Vi živi. Život je odavno mrtav.Moglo bi se reći ,sa vašeg stanovišta, da nikada nije ni postojao.

Odavde , iz Jednog, Život jednostavno – postoji. Kao i sve ostalo. Zauvek.Čak je i to (zauvek) čista glupost, odavde iz smrti.

Odavde, iz Jednog, ja sam Sve, uklučujući i život, i sve u njemu, svakog od vas.Ne samo da vas sve vidim, svakog trenutka, a svaki taj trenutak nema kraja, jednostavno postoji u Jednom, već sam ja Vi. Svaki od Vas. Svakog vašeg trenutka, od samog rođenja. Zabrinuli ste se za svoju privatnost, intimu? Ha!

Izgleda vam krajnje neprijatno, liči na Pakao?

Jeste. Ali nije. Mnogo je gore. Budući Sve, biti Jedan je zapravo –Ništa.

Ipak, zbunjen sam. To mi je dopušteno, jer sam nov.

Ovde gde je Sve, jednostavno je Sve, i ne bih trebao biti zbunjen.

A jesam.

Dobro, umro sam u vozu i tako to, nema veze. I sad sam -Sad.

Sad sam Jedno.

I strašno mi je neprijatno, toliko da mislim da sam još živ